МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ: Сузе Кондолизе Рајс

Шта се дешавало иза кулиса чувеног НАТО самита у Букурешту 2008, и зашто лидери Запада нису послушали упозорење Ангеле Меркел и Владимира Путина

Ангела Меркел је признала да је током (фамозних) преговора у Минску играла двоструку, дволичну, игру фингираним споразумом: Кијеву је, „куповином“ времена, дата прилика да се војнички оспособи и наоружа „до зуба“.

Признање је деловало истовремено шокантно и отрежњујуће: како, уопште, после тога веровати у тврдо задату немачку, и западњачку, реч. И још тврђе потписан споразум!

Да ли је бивша немачка канцеларка и 2008, на чувеном НАТО самиту у Букурешту спасавала, и спасила, Украјину спречавајући њен улазак у западну војну алијансу? И била, у том часу, „видовитија“ од (тадашњег) америчког председника Џорџа Буша млађег, који је на томе изричито и жестоко инсистирао.

Ангела Меркел и сада брани ту своју одлуку. Не само због чињенице да је Украјина, на питању уласка у НАТО, била тада реско и дубоко подељена земља. Знала је, каже, да би то Путину пружило разлог да је, за једну ноћ, уништи. А она је, по сваку цену, то желела и хтела да избегне и спречи.

Велико истраживање недељника „Шпигл“ о томе шта се заиста збивало пре и током НАТО самита у Букурешту („консултован“ је велики број учесника, мемоарска штива неких од њих, доскора тајни архивски документи из европских центара и Вашингтона) делују као политички трилер.

А све је ту. Закулисне игре. Трикови и обмане. Запаљиве и жучне расправе. Претње и уцене. Опака (међусобна) оптуживања. Ерупције неспутаног гнева. И бесног (хистеричног) плача.

Букурешт је био, констатује „Шпигл“, само врхунац и завршни чин политичке драме која је претходила чувеном самиту који је одржан од 2. до 4. априла (од среде до петка) 2008, у једној „од највећих зграда у Европи“, с конференцијским салама „величине пола фудбалског игралишта“. Западним лидерима се, на крају самита (чекали су да се појави „читавих четрдесет минута“) придружио руски председник Владимир Путин.

Лидерима алијансе Путин је том приликом недвосмислено ставио до знања да је Украјина „врло компликована држава“, састављена од пољских, чехословачких, румунских и руских територија, с великом руском заједницом. Осврнуо се посебно на ситуацију с Кримом и начином на који је, одлуком Политбироа, бесправно припојен Украјини. А онда је следило изричито упозорење: НАТО чланство угрозило би опстанак Украјине.

Они које је то упозорење алармирало, гледали су у америчког председника. Буш је, међутим, ћутао: непосредно по окончању самита путовао је у Сочи, у последњу државну посету Русији, па је, превентивно, хтео да избегне било какво спорење с Путином. Руски председник је у Сочију био још директнији. Према „Шпиглу“, рекао је: „Ти, Џорџ, знаш да Украјина није држава…“

„Драмски заплет“ као увод у букурештански самит настао је, иначе, у „рингу“ између америчког председника Џорџа Буша и немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Буш је био чврсто обећао Украјинцима да ће, без одлагања, на самиту бити упаљено зелено светло за беспоговорни и брз улазак њихове земље у НАТО. Меркелова се успротивила.

Америчко-немачки дуел око Украјине оштро је поделио чланице НАТО фамилије. Уз Америку су се сврстале све балтичке и средњоевропске земље. Ни Немачка није била сама. Уз снажну подршку Француза, на њеној страни су се нашле земље Бенелукса, Шпанија, Португал, Италија, Норвешка, чак и дотад највернији савезник Вашингтона, Велика Британија.

Да би отклонили немачки отпор и принудили званични Берлин да прихвати „Бушов курс“, Американци су укључили, пише „Шпигл“, сав дипломатски репертоар, с претњама, триковима и „шармирањем“.

Илустративна за ово последње је епизода са главним спољнополитичким саветником Ангеле Меркел Кристофом Хојзгеном: кад се сазнало за (туристички) долазак његове породице у Вашингтон, хитро је уприличено да разгледају Белу кућу, при чему се, „случајно“ и у „пролазу“, ту нашао лично њен „домаћин“, председник Буш.

У расподели послова, државна секретарка Кондолиза Рајс устремила се на њеног немачког колегу Франка-Валтера Штајнмајера (данас шефа државе). Усхићено му је предочила како је хладни рат окончан и „да је Русија у њему поражена“.

Немац, примећује „Шпигл“, није био спреман да дели и прихвати Кондолизин „тријумфализам“. Остао је (тада још чврсто), као социјалдемократа, на линији Брантове источне политике и грађења мостова с Москвом.

Штајнмајерово министарство спољних послова срочило је платформу за самит у Букурешту, с нагласком да се по сваку цену „минимализују оптерећења у односима са Русијом“. Већ је било доста тачака на којима је између Запада и Москве варничило – посебно око Косова – па је, по Штајнмајеру, било неупутно „отварати нове конфликте“.

Кад је мисија Рајсове доживела неуспех, у арену је ускочио председник Буш. Три пута је, пред самит, назвао Меркелову, како би сломио њен отпор. Мобилисао је још неке западне лидере да му у томе помогну.

Канцеларка је то прозрела па их је увек питала „зову ли по Џорџовом налогу“. Пренела је то у једном од телефонских разговора америчком председнику. Уз опаску да је њој свеједно, кад је реч о тој теми (Украјина и НАТО) зове ли он, или они које је ангажовао: њен став остаје непромењен.

Самиту лидера претходио је састанак министара спољних послова. И нова, за Немце, драма. На Штајнмајера су се сручиле фронталне критике. Рајсова и шефови дипломатија земаља Средње Европе су жучно реаговали на његову опаску да Грузија не може у НАТО због нерешених конфликата са две провинције. Указујући на „немачку незахвалност“, подсетили су Штајнмајера да је НАТО прихватио 1955. године Западну Немачку, усред немачке подељености.

Најоштрији у нападима био је пољски министар Радек Сикорски, некадашњи новинар, који је дуго живео у Сједињеним Америчким Државама и радио за један тамошњи институт.

Учесници овога скупа сећају се, пише „Шпигл“, да је Сикорски политику Меркелове и Штајнмајера према Москви упоредио са пактом Хитлер-Стаљин. Сам Штајнмајер је, непосредно после самита, констатовао да му је то била „најтежа ноћ“ у дипломатској каријери.

Драма која је сутрадан уследила у предворју дворане у којој су заседали лидери, открила је прави разлог америчког НАТО ангажмана око Украјине. Главни актер нове драме била је Кондолиза Рајс. Најпре је, пред канцеларкиним саветником Хојзгеном, оптужила Немачку што онемогућава Грузији и Украјини чланство у Алијанси, од чега је сама највише профитирала.

А онда је државна секретарка открила карте: Русија сама је само једна држава. Русија плус Украјина и Белорусија постаје империја. То се не сме дозволити. Русија ће онда „агресивном спољном политиком“ опет покушати да успостави хегемонију у и над Европом…

Кад је и Хојзген остао неумољиво тврд и на те аргументе, Кондолиза Рајс је бризнула у неконтролисан плач. Један од „сведока“ окарактерисао је новинарима „Шпигла“ њен плач као „сузе неконтролисаног беса“. Психијатри би нашли прецизнији и адекватнији термин.

Кад је стигла порука из француске делегације да ће председник Никола Саркози чврсто стати уз Немачку, Меркелова је била изричита: реско не одлучи да се Украјина и Грузија приме у НАТО.

Американцима је остало само да спасавају образ и част свог председника: испословали су да се немачка канцеларка бар сагласи са формулацијом из завршног коминикеа да ће Украјина бити примљена у алијансу. Макар без чврстог обећања како и када.

Садашњи председник Украјине Владимир Зеленски, осокољен подршком са западне стране, инсистирао је да се његова земља, хитно и неизоставно, прими у НАТО. Или бар прецизно одреди датум кад ће бити позвана.

То обавезујуће прецизирање изостало је, међутим, и на последњем НАТО самиту у Виљнусу. Иако тамо, овога пута, није било Ангеле Меркел…