Мирослав Стојановић: Сумрак (некад) велике странке и њеног канцелара

Шок за шоком. После „историјског пораза“ на изборима за Европски парламент, најфаталнијег од кад постоји Савезна Република Немачка, Социјалдемократска партија (СПД) суочиће се, већ у септембру, готово програмирано и неизбежно, с још шокантнијом ситуацијом: да у великом делу земље, на источној страни, постане (потпуно) безначајна.

Као да присуствујемо сумраку најстарије и некад тако моћне (повремено најмоћније) странке на немачкој политичкој сцени, којој су „печат“ важне и велике дали (још) оснивачи (формирана је 23. маја 1863. у Лајпцигу) историјски звучних имена – Вилхелм Либкнехт, Аугуст Бебел, Фердинанд Ласал.

Сумрак странке је, добрим делом, условљен и изазван сумраком њеног канцелара. Све то са некад тако моћном странком (2000. имала је милион чланова, сада једва нешто више од 300.000, у земљи од 83 милиона становиника!) кад СПД у часу кад држи два најважнија политичка трона у земљи, савезног канцелара (Олаф Шолц) и шефа државе (Франк Валтер Штајнмајер).
Шолцови заокрети и парадокси

Још један парадокс, последично суморан. Управо човек (а реч је о Олафу Шолцу) који је на (минулим) парламентарним изборима извукао странку, правим чудом, из безизгледне ситуације у победничку канцеларску позицију, води је, незаустављиво, погрешном политиком, у драматично и драстично критичним и опасним временима, готово извесно, ка великом, највећем губитнику.

И прадокс да се канцелар мира, како се у предизборној кампањи представљао, претворио у канцелара рата, плаћен је очигледно великом ценом. „Шпигл“ подсећа на чињеницу која је, између осталог, допринела оном историјском поразу социјалдемократа на изборима за Европски парламент.

Била је то, оцењује утицајни немачки политички недељник, Шолцова „фатална грешка“: недељу дана пред изборе одобрио је да се немачким оружјем гађају циљеви, и убијају људи, на територији Русије.

Тиме је ратни канцелар потпуно дискредитовао и сопствену изборну кампању. Не само ону уочи избора за Бундестаг (доста гласова добио је на идеји о новој источној, мирољубивој политици, трагом оне Брантове) него и у кампањи пред изборе за Европски парламент: на његовим билбордима кључна реч и порука била је – мир!
Попуњавање политичке празнине

У низању парадокса који прате Олафа Шолца, ваља подсетити на још један: партијско чланство га није хтело, на унутарстраначком референдумском изјашњавању за лидера, а странка је, потом, у њему, стицајем разних околности, добила четвртог по реду (послератног) канцелара.

Међу тим околностима, важну (неки верују: одлучујућу) улогу имао је силазак Ангеле Меркел са канцеларског трона, после 16 година, чиме је на немачкој (и европској) политичкој сцени (заиста) настала велика празнина. Чињеница која је Олафу Шолцу ишла у прилог.

Немцима, наједном суоченим са хировитим и и неизвесним временима, био је преко потребан осећај сигурности и стабилности какав им је годинама пружала бивша канцеларка. А то им је управо, веровали су, нудио Олаф Шолц: био је њен вицеканцелар и десна рука у такозваној великој коалицији.

Олаф Шолц је тај политички капитал брзо прокоцкао и потрошио: никад једна влада у немачкој (послератној) парламентарној историји није ишла у сусрет новим изборима (ако не дође до превремених, што се не може сасвим искључити; редовни су у септембру следеће године) са тако лошим картама и понижавајуће малим (политичким) кредитом. Истраживања показују: две трећине грађана je (сасвим) незадовољно радом и учинком трочлане (несложне) владајуће „семафор“ коалиције и њеног (бледог) кормилара.
Судбоносни месеци

А да ли ће тако неуспешна и несложна формација социјалдемократа, зелених и либерала, уопште успети да дочека септембар 2025. зависиће од тога хоће ли успети да преживи јул, и потом септембар, ове године.

Иза кулиса букти, наиме, жестока кавга међу лидерима „семафор“ коалиције око склапања буџета (то мора да се учини до половине јула) за наредну годину. Политички веома експлозивна тема. Сви су подвукли своје црвене линији у одбрани страначких интереса и (неизводљивих) пројеката, а новца да се све то подмири једноставно нема. Рупа од (најмање) 25 милијарди евра зјапи и заиста би могла да „прогута“ коалиционаре.

Компромис није на видику. Увелико се, медијски и политички, барата с доласком политички врелог лета и јесени. У оптицају су већ идеје – ако изостану договор и сагласност о покривању буџетске (зјапеће) рупе (опозиција прети да ће осујетити сваки покушај превеликог задуживања, уклањањем фамозне „кочнице дуга“, за шта је потребна двотрећинска већина у Бундестагу, а те већине без ње нема) – о мањинској влади или (ипак) ванредним изборима. Варијанте високог ризика, с неминовним заоштравањем социјалних и политичких напетости и још хаотичније политичке ситуације.
Незауставива Алтернатива

То би, наравно, Немачку увело у још хаотичнију политичку ситуацију, с опаснијим социјалним и политичким напетостима. Из више разлога – због тако кратких рокова до иначе планираних редовних избора. И посебно: великих искушења који земљу и њену политичку елиту чекају у септембру.

Избори у три источнонемачке покрајине, Тирингији и Саксонији непосредно после летњих ферија које (очигледо) овога пута неће значити и уобичајено политичко затишје (1. септембра) и Банденбургу 22. септембра већ усијавају атмосферу и политичке страсти.

У све три покрајине анатемисана Алтернатива за Немачку, по свим истраживањима јавног мњења, убедљиво води. Пред том чињеницом етаблиране „мејнстрим“ странке су беспомоћне. „Семафор“ је тамо практично пред гашењем: владајућим странкама на савезном нивоу прети (још једна) изборна катастрофа. Неке од њих можда неће ни стићи до цензуса од пет одсто.

И најјача опозициона формација, унија хришћанских демократа, ЦДУ/ЦСУ, која је веома добро прошла на изборима за Европски парламент (близу 30 одсто освојених гласова) зна да у „дуелу“ са Алтернативом нема шанси.

Лидер опозиције Фридрих Мерц (и сам мало популаран) оптужује владу да својим неуспесима наврће воду на „проказану“ десничарску странку. Не може опозиција, каже (беспомоћно) Мерц да заустави (незадржив) успон Алтернативе и преполови њен изборни резултат кад га сама влада својим катастрофалним промашајима удвостручава.

И ето оне, већ најављене, „вреле јесени“. Она би заиста могла да промени не само политички рељеф Немачке нефо и да (можда пресудно) утиче на обликовање њене сутрашњице…