Мирослав Стојановић: Шолцов ракетни бумеранг

У политици малерозног (никад тако и толико непопуларног) немачког канцелара, пуној (проблематичних) обрта и парадокса, најчешће на сопствену штету, најновији потез – сагласност да се на немачком тлу стационирају америчке ракете које циљају Русију – могао би доћи на наплату већ првог дана септембра. И обити му се, политички, као бумеранг, о главу…

Владајућа „семафор“ коалиција, која се ионако једва држи о концу практично од кад је „склепана“ (три странке посве различитих опредељења и интереса) иде у сусрет (у овом часу посебно важним) изборима у три источне покрајине, Саксонији, Тирингији и Бранденбургу, као сигурни и велики губитник.

Додатни разлог, уз све што од раније прати несложни страначки тријумвират, за њихов неизбежни суноврат је канцеларова (брзоплета и поданичка) сагласност да се са „немачке рампе“ (тла) америчким ракетама дугог домета (ако и кад им се прохте) гађају циљеви дубоко на руској територији.
Шолцови обрти

Један од оних (бројних) парадокса у канцеларовој политици и личности, садржан је и у овој теми. Шолц је, наиме, као млади социјалдемократа учествовао у отвореној побуни тада моћне странке, СПД, против сопственог канцелара Хелмута Шмита, због његовог пристанка да се на тлу Западне Немачке распореде америчке ракете средњег домета, фамозни „першинзи“.

Уследили су масовни протести какве Западна Немачка до тада није доживела. На улице и тргове немачких градова излазило је, као на барикаде, стотине хиљада гневних грађана.

Били су то заиста звездани тренуци снажног мировног покрета који је, и у овој земљи, иницијалну „капислу“ имао у противљењу Вијетнамском рату.

У том часу „рођена“ је, као део тог покрета (тада још као мировњачка) Зелена странка. Да би убрзо престала да то буде: већ је током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године постала (и данас је то) отворено ратнохушкачка.
Шмитова „дупла опција“

Без подршке сопствене странке, на чијем челу се још налазио Вили Брант, уз то суочен са жестоким противљењем јавног мњења, Шмит је хазардерски остао упоран. Стационирање „першинга“ схватио је и прихватио као „шаховски“ одговор на већ распоређене совјетске ракете СС 20 на источној страни оштро подељеног континента.

Радило се о канцеларовој „дуплој опцији“: наоружавању да би се испословали преговори Запада с Москвом о – разоружавању…

Тада бунтовни канцелар Шолц овога пута је, на захтев Вашингтона, на опште изненађење, понизно и на своју руку пожелео добродошлицу (опасним) америчким ракетама; проблематичан потез с неизбежним и непредвидљивим последица за саму Немачку. Његови критичари га на то упозоравају. Канцелар излаже сопствену земљу (и грађане) као мету већ „изиритираној“ Москви, подсећајући да руска енклава Калињинград, са нуклеарним потенцијалом и хиперсоничним ракетама, није далеко…

Како се могло очекивати, званична Москва је заиста жестоко и упозоравајуће реаговала на Шолцов потез. Иако о томе потезу необавештено, и посве затечено, руководство Социјалдемократске партије је, из солидарности, стало уз свог ионако уздрманог канцелара.
Суноврат „семафора“

Шолцов проблематичан потез дошао је, међутим, као поклон странкама које су, и без тога, на предстојећим изборима у три источне покрајине незаустављиви суноврат владајућих странака претворе у (њихову) потпуну катастрофу.

Сва истраживања јавног мњења показују, наиме, да би десничарска Алтернатива за Немачку, упркос жестоком анатемисању, могла да буде (можда чак апсолутни) победник ових избора. А да, у исто време, свакој од странака „семафор“ коалиције понаособ, у неким од три покрајине, прети опасност да (чак) не прескоче обавезан „праг“ од пет одсто освојених гласова за улазак у тамошње парламенте.

А ту је, као додатна и претећа опасност, нова странка са левог политичког пола (основана тек почетком године) Савез Сара Вагенкнехт: после великог успеха на изборима за Европски парламент, очигледно предстоји и тријумфални поход некадашње (доскорашње) „иконе“ Левице (напустила је ову странку из уверења да се бави маргиналним темама уместо суштинским: правима обесправљених радника) на (завичајни: Сара је рођена у Тирингији) исток.
Феномен Сара Вагенкнехт

У медијима и политичким центрима увелико се говори о „феномену Вагенкнехт“.

Рођена у браку оца Иранца и мајке Немице у Јени. Сада у браку са Оскаром Лафонтеном, једним од најуспешнијих из круга Брантових „политичких унука“ – најмлађи покрајински премијер, председник Социјалдемократске партије, суперминистар у влади Герхарда Шредера коју је демонстративно напустио само после неколико месеци.

Између осталог: жестоко се противио учешћу Немачке у НАТО агресији 1999. године.

Оно што Сару Вагенкнехт посебно „препоручује“ бирачима у три источнонемачке покрајине (територија бивше Источне Немачке) јесте њено снажно антиратно ангажовање и оштра критика политике Олафа Шолца који је у изборну кампању ушао с „маслиновим гранчицама“ (добар број гласова добио је најављујући нову „источну политику“, трагом оне чувене Братнтове, с добрим односима с Москвом) да би „еволуирао“ у „ратног канцелара“.
Гневни источњаци

Чињеница да је Сара Вагенкнехт оштар противник не само непосредног немачког уласка у украјинску ратну лаву, него и жестоки противник слања (све издашније) војне помоћи Кијеву, пада на „плодно тле“ посебно на источној страни земље: огромна већина тамошњих грађана подржава је у томе.

Проблематична ратна политика савезне владе је, иначе, само додатно усијала атмосферу и политичке страсти незадовољних „осиса“, источних Немаца. И толико година после уједињења, многи од њих се осећају као „грађани другог реда“.

Неиспуњења обећања, фрустрације и отворени гнев чине своје. Једна од парола око које се ти гневни људи окупљају ових дана, пред септембарске изборе, гласи „Исток устаје“.

У сваком случају, избори у три покрајине на истоку, промениће радикално политички рељеф и однос снага на тамошњој политичкој сцени. И, последично, неизбежно утицати на исход септембарских парламентарних избора 2025. Оних за Бундестаг.