Мирослав Стојановић: Ракетни удар на Олафа Шолца

Све је, као у артиљеријској припреми за фронтални обрачун с канцеларом, који ће уследити, почело ауторским текстом у најутицајнијем немачком политичком дневнику „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“.

Сама чињеница да је текст потписао, уз једног опозиционог посланика, Норберта Рентгена из Хришћанско демократске уније (ЦДУ), и посланик који припада владајућој „семафор“ коалицији Антон Хофрајтер (Зелени) била је знак за медијски и политички аларм.

Конкретан повод за политички неуобичајен, јединствен случај, било је, за сада  енергично, канцеларово противљење да Кијеву испоручи фамозне крстареће ракете „таурус“. Најмодерније и најубојитије оружје којим Немачка у овом тренутку располаже.

Канцеларово одлучно не

Док сам ја савезни канцелар то се неће догодити, био је, и (до даљег) остао изричит Шолц. Уз образложење: не жели, и неће допустити, да његова земља буде „страна у рату“ с Русијом.

Аутори споменутог чланка у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ су загрмели. Оптужили су канцелара за ширење панике у становништву страхом од рата, за кукавичлук и катастрофални дефетизам.

Оспоравали су уз то, „фактички и правно“, Шолцову бојазан, и тврдњу, да би испоруком ракета дугог домета (до 500 километара) увео земљу у рат. Уз констатацију, као аргумент, да су то Француска и Велика Британија већ учиниле…

Политичке страсти су плануле до усијања. Уље се доливало на ватру. Припремала се сцена за велику политичку драму у Бундестагу. Осећајући да у владајућој коалицији „кључа“, опозициона Хришћанско демократска унија (ЦДУ) је поверовала како је дошао тренутак за фронтални обрачун с канцеларом.

Погрешна процена

Испословала је изјашњавање у парламенту уочи викенда минуле седмице о Шолцовом изричитом НЕ испоруци „тауруса“. Процењивало се да ће се опозиционим конзервативцима у „ракетном удару на канцелара“ придружити један број посланика либерала и странке Зелених.

Процена је, очигледно, била погрешна. Страх да би то могло да изазове крах „семафор“ коалиције и ванредне изборе, с крајње неизвесним (можда погубним) исходом за све три странке које чине уочљиво несложну коалицију, и партијска дисциплина, (у)чинили су своје.

Против канцеларовог вета на испоруку крстарећих ракета (практично јединог оружја које Немачка још није дала!) гласало је само двоје „дисидената“ либерала. Мари Агнес Штрак Цимерман, председница одбора за одбрану (јастреб, иначе, у политици према Москви) и ветеран ове странке Волфганг Кубицки, потпредседник Бундестага.

Удар на канцелара највероватније не би био успешан и да му је леђа окренуо и један број посланика из редова Зелених и Либерала на које су опозициони конзервативци изгледа рачунали. Уз канцеларове социјалдемократе и посланике из ове две странке који су му исказивали верност, Шолц је могао да рачуна и на снажну подршку, кад је реч о забрани даље испоруке оружја Украјини, на парламентарне странке према којима је иначе идеолошки „алергичан“: Левицу и Алтернативу за Немачку.

Шолц и руски атомски удар

И тако се догодило. Операција „спасавања канцелара“ је успела. Али је „прштало“ под сводом Бундестага. И опасна раселина у „семафор“ коалицији бивала све уочљивија.

Шеф социјалдемократске посланичке групе у Бундестагу Ролф Митцених стао је, како се и очекивало, снажно у одбрану канцеларове позиције кад је реч о „таурусима“, указујући на његову наглашену одговорност, промишљеност и разборитост. Уз оштре критике онима из редова владајуће коалиције који би да се Украјини испоручи све што Немачка има, укључујући и крстареће ракете.

Хвалећи политику (свог) канцелара, Митцених је споменуо и један детаљ с којим се, пре тога, медијски и политички није уопште баратало: да је Шолц, наводно, предупредио руски нуклеарни удар!

Сједињене Америчке Државе су се, опет наводно, плашиле да ће до тога доћи у октобру 2022. године. И Шолц је хитро и хитно отпутовао у Кину (упркос противљењу једног броја „коалиционара“, посебно из редова Зелених) и Индију, како би две (велике) земље наговорио и убедио да утичу на Москву.

Бербокова се хвата за главу

Шеф посланичке групе социјалдемократа приредио је још једно изненађење. Констатовао је како је дошло време да се више не говори како наставити рат (у Украјини) него како га, најпре „замрзнути“, па касније дефинитивно окончати.

Снажан аплауз његових партијских другова. И мук у редовима две друге странке владајуће коалиције. Медији су забележили како се Аналена Бербок, док је Ралф Митцених говорио, све време, у чуду и гневу, хватала за главу. Зар преговарати с Путином, а она због те „јеретичке“ идеје шаље папу – на фронт!

Медији су констатовали да нови сукоб унутар владајуће коалиције изазива „велику забринутост“. И оценили као „јединствен случај“ да шеф посланичке фракције канцеларске странке у тако судбинским питањима, као што су питања рата и мира, напада јавно коалиционе партнере.

Коментатор високотиражног „Билда“ Франц Јозеф Вагнер је готово запомажући тражио од политичара да престану с причом о „таурусима“. Путин чује сваку вашу реч. Нису му потребни шпијуни. Он зна за наше страхове од ескалације и атомског рата. Он чита нашу душу. Зашто канцелар каже реско најн за „таурусе“, зашто није оставио Путина у недоумици, зар ћутање не би било боље…

Драматична расправа у Бундестагу, у којој се заиста одлучивало о судбини владајуће (иначе крајње непопуларне) коалиције је завршена. Тема фамозних крстарећих ракета није, међутим, још скинута с дневног реда и окончана. И послата дефинитивно ад акта.