Мирослав Стојановић; Немачка Олафа Шолца: Крах једне политике

Рачуни стижу на наплату. Цех погрешне политике канцелара Олофа Шолца и његове трочлане владајуће коалиције, на многим пољима, плаћен на изборима у две источнонемачке покрајине, тек је почетак онога што, очигледно, неминовно следи.

Септембар 2024. на истоку земље сеизмографски предсказује шта би могло да се догоди, и што ће се догодити, септембра 2025. на одлучујућим изборима за Бундестаг. Ако избори не дођу и пре рока. Што је сасвим могуће, чак и у земљи где превремени, ванредни избори, нису уобичајени.

„Семафор“ коалиција, наиме, већ доживљава сумрак. И прети јој гашење. Политичка математика је неумољива. Две странке посве различитих програмских и идеолошких опредељења, с два удаљена политичка поља, десничарска Алтернатива за Немачку и левичарски Савез Сара Вагенкнехт, сурово су потопиле и понизиле партије које су (још) на власти у Берлину. Само изопштавана и анатемисана Алтернатива освојила је у обе покрајине, Тирингији и Саксонији, дупло више гласова од све три чланице владајуће коалиције!

Тријумф анатемисаних

Некад тако моћна и утицајна Социјалдемократска партија (СПД) једног Вилија Бранта, једва је успела да прескочи праг (цензус од пет одсто освојених гласова) и опстане у два покрајинска парламента.

Понижавајућа ситуација за странку која у овом часу покрива два најважнија положаја у земљи, савезног канцелара и шефа државе. Либерали су пребрисани (с мање од једног освојеног процента) а Зелени су се једва провукли у парламент Саксоније.

Тријумф анатемисаних и отписаних је настао, иначе, на краху једне промашене, погрешне политике. У широком распону и фронту. На горућим проблемима који су изазивали највише забринутости и гнева у друштву, што владајућа елита није умела (кад је реч о хаотичној мигрантској политици) или није смела (овом аутору је тешко да поверује како је Шолц водио самосвојну политику према рату у Украјини, и у том контексту, опаку и опасну, ратнохушкачку политика према Русији) да реализује.

Иако су то теме резервисане за искључиву надлежност савезне владе, оне су, с разлогом, иако неуобичајено, избиле овога пута у први план на покрајинским изборима који су наједном постали готово судбински важни за земљу, са (опет неуобичајено) снажном међународном резонанцом.

Две странке које су, заиста, оствариле успех историјских размера – не само због чињенице да је, први пут у историји Савезне Републике, од 1949. године, странка означена као екстремно десничарска постала победник на једним покрајинским изборима – имале су очигледно више слуха за „пулсирање“ у немачком друштву.

Посебно кад је реч о неконтролисаној миграцији и све дубљем увлачењу немачке у (опасну) ратну лаву.

Хаотична мигрантска политика остала је овој влади у „наслеђе“ од Ангеле Меркел: бивша канцеларка је, уверена да ће је тај наједном широкогруди гест препоручити историји, непромишљено отворила капије стотинама хиљада миграната, под геслом „ми то можемо“, с којима убрзо није знала шта ће. И од којих су неки, као притајени припадници Исламске државе, минулих дана починили злочине, изазивајући осећај страха код грађана за сопствену безбедност.

На крилима тог страха и беспоштедне мигрантске политике Ангеле Меркел, Алтернатива за Немачку је те, 2015. (основана, иначе, само две године раније) готово на препад освојила све покрајинске парламенте и умарширала у Бундестаг као најјача опозициона снага у време „велике“, црно-црвене коалиције конзервативаца и социјалдемократа.

Критика Шолцове ратне (антируске) политике

Савез Саре Вагенкнехт је прича за себе. И феномен. Странка основана тек пре неколико месеци (почетком године) направила је (очигледно незаустављив) узлет и успех на критици Шолцове ратне, превасходно антируске политике.

Вагенкнехтова се уверила да је та ратнохушкачка политика, којој су наглашенији и запаљив тон давали некадашњи пацифисти, Зелени, у раскораку с националним (државним) интересима и расположењима грађана, већ после објављивања (чувеног) Апела за мир: документа који је, за само неколико дана потписало пола милиона људи од имена и формата.

На тој теми, суочавајући грађане две источнонемачке покрајине с чињеницом да се овога пута изјашњавају за рат или за мир, Вагенкнехтова је, готово с ледине, тријумфовала у Тирингији и Саксонији.

Некадашњој „икони“ Левице (демонстративно је напустила странку и моћан положај шефа посланичке групе у Бундестагу, уверена да се бави периферним, бизарним темама уместо суштинских) „карте“ се (заиста) лепо отварају: без ње и њеног Савеза практично је немогуће створити владајућу већину.

Странке на власти у Берлину су доживеле на недељним изборима катастрофалан пораз, а лидер Хришћанско демократске уније (ЦДУ) Фридрих Мерц не одустаје од „санитарног кордона“, изопштавања Алтернативе за Немачку.

Узалуд се њени лидери позивају на демократско правило да онај ко је добио поверење бирача (највише гласова) треба и да влада. Иако неприродан, бедем је непробојан.

У решавању квадратуре круга која је настала, „црвена Сара“ се црнима, конзервативцима, чини као једини излаз. И изнуђени партнер.

Она понуду прихвата, уз неколико услова, важних за њу и њен Савез: да потенцијална (покрајинска) коалиција буде одлучна на савезном нивоу у изричитим захтевима: нема слања оружја Украјини ни распоређивања (већ договореног) фамозних америчких ракета средњег домета на немачком тлу. Које би, иначе, циљале Русију.

Тежак услов и искушење за Фридриха Мерца, који осокољен релативним успехом сопствене странке (нису се остварила велика страховања и о њеном великом паду) и сумраком „семафора“, већ претендује на канцеларски трон. У септембру следеће године. Можда и раније…