Мирослав Стојановић: Немачка цена украјинског рата

Расправе поводом пројекције буџета за наредну годину, и у мирнијим, редовнијим временима, умеју да подигну температуру у Бундестагу и усковитлају политичке страсти. То су прилике за темељно претресање и преиспитивање владине политике у свим ресорима и областима друштвеног живота. Од бриге о старима и изнемоглима, до улоге и понашања и позиције званичног Берлина на светској политичкој сцени.

А ово нису, чини се, посебно за Немачку, ни редовна ни нормална времена. Током расправе о буџету најгласније поруке и упозорења која су се могла чути под стакленом куполом Рајхстага била су да ће се, овога пута, расподела пара које се сливају у државну касу обављати у „ванредној ситуацији” и „ванредним временима”. Посебно, и превасходно, због рата у Украјини: он чини, учинио је, и чиниће своје. Директно и индиректно. Чињеница да се разарајућем рату на истоку континента не назире крај, отежава свођење рачуна и утврђивање немачке цене украјинског рата. Поготову цеха који ће тек уследити.

Главни „пројектант” буџета за следећу годину, министар финансија и шеф коалиционе странке Либерала Кристијан Линднер најављује ригорозна кресања у свим ресорима (у сваком, осим у Министарству одбране, уштеда по 3,5 милијарде евра), уз заветно заклињање да су средства намењена за помоћ Кијеву недодирљива. Немачка ће, каже министар финансија, у том „судбинском питању” (помагање Кијеву) бити одлучна и истрајна. „То је у нашем интересу”, наглашава Линднер, уз опаску „да се тамо ( у Украјини) води борба за мировни поредак и слободу Европе као целине”.

Тесно кројење буџета за 2024. годину је жеља Либерала који себе увек виде као ригорозне чуваре државне касе. Али и изнуђен потез: истекао је рок којим је влада, притиснута финансијским невољама (финансијска криза, пандемија, енергетска криза), ставила ван снаге одредбу о забрани прекомерног задуживања за период од 2020. до 2022. године.

Баласт великих дугова

Држава је у том периоду „узимала кредите као никад пре”. Немачка је, због тога, постала презадужена земља. На јавном „Пореском сату”, који региструје сваког минута ниво задужења, ишчитавају се астрономски бројеви. Баласт који ће оптерећивати генерације. Због инфлације и високих камата, само за камате на узете кредите 2022. је исплаћено 35 милијарди евра више него 2021. године.

Линднер објашњава да је после година прекомерног задуживања неминован повратак „финансијској и политичкој нормалности и консолидацији”. Због тога су неопходне велике уштеде. А те уштеде министар превасходно налази у смањењу издатака за пензијско осигурање и негу старијих особа. Не у (осетнијем) опорезивању богатих, одакле би се буџет брже и успешније пунио. Разлог: министрова мала странка (кад би до избора дошло у овом тренутку, Либерали би освојили једва шест процената гласова) блиска је крупном капиталу, томе се и сада оштро противи. Министар финансија предвиђа, иначе, да немачки буџет за следећу годину буде „тежак” 445 милијарди евра. Тридесет милијарди мање него у овој години, али 90 милијарди више него 2019. Био је то последњи буџет пре короне.

Буџетска сума је плод компромиса до којег је тешко дошло у трочланој коалицији, с различитим интересима и захтевима. Прецртани су многи пројекти којима се баратало у изборној кампањи. Либерали су, из свега тога, изашли очигледно задовољнији од друга два коалициона партнера. Они себе, по правилу, виде као штедише и чуваре државне касе, а социјалдемократе и посебно зелене као расипнике.

Пре изнуђеног компромиса јавност је била свакодневно засипана жестоким спорењима између Либерала и Зелених. Док су трајала та прегањања, канцелар је, као диригент раштимованог оркестра, бивао нечујан. Кад би дошло до критичне тачке, прибегавао је неделотворним апелима и благим опоменама. На критичке опаске да је „невидљив и нечујан”, одговара да није и неће да буде Џон Вејн, „јак против свих, то тако не иде”… То је, међутим, још један од разлога драматичног пада популарности Олафа Шолца: према најновијем истраживању института Форса, 63 одсто испитаника је уверено да канцелар „показује изразиту слабост у вођењу владе”. А несложна „семафор коалиција” се одржава као брак из рачуна, на страху од превремених избора: три странке би, у овом тренутку, према свим истраживањима јавног мњења, изгубиле већину. И наравно – власт.

Већ у октобру следи озбиљан тест: покрајински избори у Баварској и Хесену. Странкама владајуће коалиције се „не пише добро” на тим изборима. Пред те изборе забринут је и Маркус Зедер, шеф покрајинске владе у Баварској и лидер Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), странке која деценијама неприкосновено влада у најбогатијој немачкој покрајини. У разговору за Билд ам зонтаг Зедер алармантно упозорава да је „угрожена демократија” у Немачкој.

Захтева од савезне владе у Берлину да хитно и неодложно направи радикалан заокрет у мигрантској политици. И да уважи, у том контексту, наглашену забринутост грађана за егзистенцијалну безбедност Немачке. То се, упозорава Зедер, не сме препустити десничарској Алтернативи за Немачку, странци којој незаустављиво расте популарност. И „икони” Левице Сари Вагенкнехт, која најављује оснивање сопствене странке, с добрим изгледима да окупи многобројне присталице. А таква ситуација би, уверен је Зедер, водила Немачку у „деструктивну демократију”.

Да би смирили страсти, и ублажили све драматичније нерасположење јавности, лидери коалиције „семафор” Олаф Шолц (социјалдемократа), Кристијан Линднер (Либерали) и Роберт Хабек (Зелени) напустили су своје кабинете како би, у тишини идиличног (владиног) дворца Мереберг, „закопали ратне секире” и обуставили јавна спорења. Пред новинаре су изашли демонстрирајући слогу усиљеним осмесима. Лидер Либерала Кристијан Линднер је покушао да буде духовит у објашњавању унутарстраначких варничења и препуцавања. „Ми смо влада”, рекао је, „у којој се ради, закуцава чекићем, заврћу шрафови, а то, као што сте приметили, ствара буку”. Канцелар је покушао да настави у том (шаљивом) духу: и убудуће ће се радити, али с пригушивачем, да се мање чује. Робет Хабек (Зелени) није био расположен за шалу.

Запаљиве теме

Две запаљиве теме које усијавају политичку атмосферу у земљи, а у непосредној су вези с причом о буџету и финансијама – уосталом, све се коначно своди на новац – јесу мигранти и рат у Украјини. На тим темама се ломе политичка копља и расту политичке акције Алтернативе за Немачку: ова странка је изричито против владине политике и о једној и о другој теми, што очигледно наилази на одобравање све више грађана, њених потенцијалних бирача. Алтернатива је, кажу истраживања, у овом часу уочљиво популарнија од странака владајуће коалиције. Алтернатива је, такође изричито, против немачког уласка у украјинску ратну лаву, неограниченим финансирањем Кијева (чини се то, кажу, на рачун и штету немачких грађана) и слања све убојитијег оружја.

У расправама о буџету за наредну годину (трајаће, иначе, до половине новембра, пре коначног усвајања у Бундестагу) спомиње се само директан немачки финансијски цех украјинског рата, иако су индиректне последице, кад је реч о немачкој економији и политици, далеко веће и поразније.

Немачка је, наиме, упутила Кијеву директну финансијску помоћ од почетка рата у износу од 22 милијарде евра. У то нису урачунати трошкови збрињавања више од милион украјинских избеглица, али је ОЕЦД и то срачунао: 11.300 евра по глави немачког грађанина годишње.

Међу толиким бројем украјинских избеглица, има много – рачуна се око 200.000 војно способних мушкараца – које украјинске власти сматрају дезертерима. Лидер посланичког клуба владајуће партије „Слуга народа” у Кијеву Давид Арахмија сматра да би Берлин требало да их све врати. Иако такав захтев у званичној форми није (још) стигао у Берлин, покренута је, бележи „Дојче веле”, расправа о томе какав би, на евентуални украјински захтев, требало да буде немачки одговор. Тема је, кажу, правно и политички деликатна.

Иако власт не излази с прецизном рачуницом индиректних последица украјинског рата изазваних владином политиком (једнострано одрицање од поузданог снабдевања јефтиним руским енергентима и санкције Москви које су се немачкој привреди добрим делом вратиле као бумеранг), утицајни недељник Шпигл је недавно (број 36 од 2. септембра) изашао са поражавајућим чињеницама за најјачу економију Старог континента.

Налаз је суморан: некадашња привредна локомотива Европе је једина земља на Старом континенту која није остварила привредни раст из 2019, године пандемије. Подаци су сурово неумољиви: пад директних страних инвестиција (2022. у односу на 2021. је минус 50,6 процената), пад индустријске производње (јун 2023. у односу на јун 2019. минус седам одсто) и да споменемо још само вртоглав раст цена енергије за индустрију (155 одсто 2022. у односу на 2020) због чега је у току велика сеоба производних капацитета у иностранство.

Политичке последице су друга и дуга прича о чему неком другом приликом. Једно је, међутим, сигурно: Немачка и Европа су, поводом рата у Украјини – под челичним стиском Вашингтона, а у име непорециве солидарности с Украјином – изгубили и оно мало аутономије коју су имале у спољној политици.