МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ: Како су Немци ушли у рат против Србије трећи пут у једном веку

Немци су били кивни на Србију: Срби су допринели немачком поразу у два светска рата. Формирање Југославије довођено је у непосредну везу с немачком капитулацијом

Питање које не престаје да интригира поводом сваке годишњице НАТО агресије: како су се, и зашто, Немци опет одлучили да уђу у рат против Србије. Трећи пут у једном веку.

О томе је већ написана и публикована (нешто од тога и код нас) читава (мала) библиотека књига. Из различитих углова и виђења. С једним (заједничким) закључком: иако у овом рату Немачка није имала водећу војну улогу (она је, неизбежно, припадала Сједињеним Америчким Државама), имала је – пресудну.

Политичарима на Западу, наимe, било је лакше да убеде сопствено јавно мњење у оправданост „хуманитарне интервенције“ (агресија и злочин су се лакше „продавали“ умотани у моралну обланду), ако у томе учествују чак и Немци, предвођени дотад заклетим пацифистима.

Немци су хтели рат

Стратези западне војне алијансе рачунали су, притом, мање на војне, а више психолошко-пропагандне разлоге и аргументе. Историчар Курт Грич пише у књизи „Рат за Косово“: Важила је логика, ако већ у томе учествују немачки војници, први пут изван немачких граница, „а да их не води Адолф Хитлер“, онда то морају учинити Британци, Французи, Италијани и други…

Немачки политичари ће, годинама касније, тврдити да су на ратну авантуру били принуђени. Притисака, посебно из Вашингтона и Лондона, на Бон је заиста било. Чињенице, међутим, показују: Немачка је, из више разлога и сопствених интереса, хтела тај рат!

О томе сведочи и немачки политиколог Матијас Кинцел у књизи „Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово“.

Немачки званичници, каже Кинцел, а реч је о Клаусу Кинкелу, шефу дипломатије у влади канцелара Хелмута Кола, Јошки Фишеру, његовом наследнику у кабинету Герхарда Шредера, и Рудолфу Шарпингу, министру одбране у истој влади, инсистирали су на немачком учешћу у рату.

Често су то чинили „истрајније и безобзирније“ чак и од таквих ратних хушкача какви су били Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук и Тони Блер!

Међународно право

Милитаризација немачке спољне политике, с погубним последицама по нас, почела је, истина, и пре него што су црвено–зелени пацифисти, социјалдемократе и еколози земљу увели директно у рат.

Прва фатална немачка карта: владајућа коалиција конзервативаца и либерала, у тандему Хелмут Кол (канцелар) и Ханс Дитрих Геншер (шеф дипломатије) разбила је (велику) Југославију исхитреним признањем словеначког и хрватског сецесионизма.

На другу, по нас још фаталнију карту, „заиграће“ Колови наследници Герхард Шредер и Јошка Фишер: послаће ратне авионе да бомбардују Србију.

Шредер ће закаснело, тек 2014, признати, у разговору с новинарима „Цајта“, да је то учинио – кршећи међународно право.

И овом приликом ваља, међутим, подсетити на, макар и усамљено, светло у злокобном немачком политичком мраку: Оскар Лафонтен, у том часу председник Социјалдемократске партије (препустио је Шредеру канцеларски трон и задовољио се министарском фотељом: јединствен случај у европској политичкој пракси), напустио је демонстративно, у знак оштрог противљења владиној ратној политици, све функције.

Потрошени пацифизам нових ратника

Учинио је то дванаест дана пре почетка бомбардовања. Није могао да верује, записао је гневно и разочарано у књизи „Срце куца лево“, да ће управо коалиција са зеленима, коју је, као лидер странке и главни преговарач, смишљено правио како би нова влада имала широк маневарски простор за вођење искључиво мировне политике, тако брзо „потрошити свој пацифизам“.

Иако су „нови ратници“ покушавали да се представе као жртве претходно прихваћене обавезе Хелмута Кола (колике су и какве биле обавезе канцелара којег су скинули с канцеларског трона, показаће тајне архиве које су још под кључем), раскид с пацифизмом у који су се заклињали, и тако обезбедили победу на парламентарним изборима, збио се у  – Вашингтону.

Догодило се то, очигледно, приликом тајног разговора, у четири ока 8. октобра 1998, Герхарда Шредера са његовим домаћином Билом Клинтоном: чланови немачке делегације који су путовали с њим нису ништа знали о садржини тог (судбоносног) разговора. И на шта се заиста Шредер обавезао.

Темпирана бомба Рачак, подметање Рамбујеа

У сваком случају, ситуација се програмирано, смишљено драматизовала. Темпирана бомба био је инсценирани и фамозни Рачак. Матијас Кинцел тврди: да је Немачка објавила прави извештај о Рачку, који је Фишер скривао у свој фиоци, рата (можда) и не би било…

А тај скривени извештај је, по „Белинер цајтунгу“, говорио о „инсценацији с албанске стране“. Позивајући се на изворе из центра везе ОЕБС -а у Приштини, берлински дневник је писао да су „лешеви скупљани из околине Рачка“. И да су многима уместо униформи ОВК „облачена цивилна одела“.

Једна, још увек „пацифистичка струја“ у странци Зелених, инсистирала је на „политичкој превенцији кризе уместо војне (ре)акције“, записао је Лудвиг Фолмер, Фишеров помоћник (државни секретар) у министарству спољних послова.

Рођена је тако идеја о конференцији о Балкану. Фамозни Рамбује. Немци су га смишљено подметнули Французима: рачунали су да због „историјских разлога“ и „Геншеровог признања Словеније и Хрватске“, они не би били третирани као „непристрасни маклер“.

Нагазна мина

Фолмер приписује свом страначком колеги и шефу Фишеру заслугу што је за Рамбује придобио Вашингтон. Уз високу цену: Олбрајтова је прихватила његову иницијативу уз изричит услов – да Немачка учествује у бомбардовању (одмазди) ако конференција пропадне.

И Рамбује је, као што се зна, пропао. Торпедовали су га управо Американци. Хтели су рат неизоставно. Анекс Б је додат као „нагазна мина“ на крају преговора. „Био је потпуно неприхватљив за Београд“, констатовао је иницијатор Рамбујеа, Фолмер. Уз опаску: америчка снага почивала је на европској слабости…

Кад је Рамбује пропао, немачке власти су тврдиле (или се изговарале) да више нису имале маневарског простора. Коцка је бачена. Немачка ће учествовати у бомбардовању.

Зашто су Немци (били) кивни на Србију

Веровали смо, каже Волфганг Ишингер, да ће све трајати (само) неколико дана. Име искусног немачког дипломате везује се за лансирање фамозног плана за решавање (нерешивог) косовског чвора „по немачкој формули“.

Он ће, иначе, најпре као политички директор у министарству спољних послова у време Клауса Кинкела, а потом државни секретар у Фишеровом министарству, уз Михаела Штајнера, спољнополитичког саветника канцелара Герхарда Шредера, бити стратег немачке спољне политике кад је реч о Косову. С коначним циљем да се покрајина одвоји од Србије.

Штајнер је, иначе, кључ успеха у политици решавања косовског питања по „немачком рецепту“ видео у обавезном „увлачењу Русије у чамац“. Што је, преко Виктора Черномирдина, и учињено.

Зашто су се Немци тако изричито и радикално позиционирали баш на случају Косова?

Једно од објашњења нуди раније споменути аутор књиге „Пут у рат“ Матијас Кинцел.

Посебну улогу, по њему, у свему томе играла је – историја. Немци су били кивни на Србију: Срби су допринели немачком поразу у два светска рата. Формирање Југославије довођено је у непосредну везу с немачком капитулацијом.

Немачка је, констатује Кинцел, била „латентно мотивисана да избрише симбол сопственог пораза са географске карте“.

Још једна фатална немачка карта је пред нама. Њу је овога пута бацио актуелни канцелар Олаф Шолц: иако „упакован“ најпре као ортачки план са фрацуским председником Емануелом Макроном, а потом подигнут на „европску раван“, и овлашно ишчитавање фамозног плана за решавање косовског проблема, и упоређивање његовог текста са оним међунемачким споразумом из 1972. године, открива изворни немачки рукопис.

С неизбежним, али још (сасвим) непредвидивим последицама…