Мирослав Стојановић: Кад Немци више нису Немци

Од кад пратим, изблиза, политички живот у Немачкој, а у питању је заиста дуг временски период (за сталног дописника „Политике“, тада из Бона, отишао сам у лето 1985, уз два каснија мандата, од којих онај трећи, и завршни, у Берлину) не памтим да су се званичници ове земље суочавали, и суочили са тако жестоким оптужбама какве сад долазе из Кијева. И да су Немци те нападе – а у неким случајевима и ситуацијама, деловали су заиста понижавајуће – прихватали ћутке, извињавајуће и понизно.

Понашали су се, у украјинском случају (очигледно изнуђено) под непорецивим диктатом солидарности и Вашингтона, више по оној изреци, и правилу из Новог завета „ко тебе каменом, ти њега хлебом“. Као да Немци нису – Немци: у другим приликама и с другим партнерима, па и онима с далеко већом „специфичном тежином“ и моћи, нису бивали нимало нежни.

Два слична амбасадорска случаја и два посве друкчија реаговања: провокативни Ричард Гренел, бивши амерички (Трампов) амбасадор у Берлину, и још провокативнији Андреј Мелник, (такође бивши) украјински амбасадор.

Први је оштро критиковао владу Ангеле Меркел, најчешће и најжешће због изградње Северног тока 2 и енергетске зависности од Москве. У поређењу с оним што је несустало, из дана у дан, прелазећи из једног телевизијског студија у други, чинио његов кијевски колега Мелник, посебно од кад је почео рат у Украјини, Гренелови јетки напади деловали су бенигно.

Немачки политичари су, међутим, на Гренелове нападе узвраћали жустро. Неки од њих су чак јавно захтевали да се амерички амбасадор прогласи за „непожељну особу“. Случај без преседана у (готово вазалском) односу Берлина према (пре)моћном Вашингтону.

Оштро и гласно

А украјински амбасадор је узимао на нишан највише немачке званичнике, од бивших канцелара Герхарда Шредера и Ангеле Меркел, до садашњег председника владе Олафа Шолца и шефа државе Франка Валтера Штајнмајера. Бивало је гунђања на понашање „недипломатског дипломате“, али никад тако оштро и гласно као што је то било у Гренеловом случају.

Званичном Кијеву је, очигледно, одговарала Мелникова (не)дипломатска агресивност. Његовим „језиком“ и тоном, посебно у првој фази рата, говорио је и украјински председник Владимир Зеленски. Пребацивао је кривицу за рат немачким (и француским) политичарима који су, ето, годинама „били опседнути страхом од Русије“. Ангелу Меркел је позивао да дође у Бучу и непосредно види „до чега је довела њена политика“.

Немачког председника изложио је нечувеној јавној бламажи: залупио му је кијевска врата пред носом. Штајнмајер је, наиме, кренуо на пут у Украјину. Требало је да посети Кијев заједно са шефовима балтичких земаља и Пољске, с намером да тиме пошаље „снажан сигнал солидарности“ с украјинским народом. Стигао је до Варшаве, а онда му је јављено да не долази.

Шок у Берлину. Јавна бламажа шефа државе чинила је своје. Иако је Зеленски покушавао да ублажи већ учињену штету протоколарним разлозима и изговорима (као: посета није уредно најављена), Олаф Шолц је упадљиво дуго оклевао, а заправо демонстративно одбијао, да оде у Кијев.

Лед се, међутим, брзо топио. Нечувена бламажа је заборављена. Сам Штајнмајер се покајнички посипао (политичким) пепелом. Све је, наједном, била грешка: и његова „приврженост Северном току 2“, његово веровање да се може „(из)градити заједничка европска кућа с Русијом“. Радикалном преиспитивању подвргнута је цела политика према Москви. С осећањем кривице и самооптуживањем. При чему ни (велики) Вили Брант није био (сасвим) поштеђен.

Најгоре је, у свему томе, пролазио, и пролази, Герхард Шредер. Он, истина, није особа која изазива позитивне емоције и саосећања. Чак и кад се нађе у невољи. Посебно не код нас: остаје неугасло сећање да је своју земљу увео у рат против Србије, учешћем у НАТО агресији 1999. године.

Политичка потреба тренутка

Остаје, међутим, и медијски интригантно а политички крајње проблематично његово анатемисање и изопштавање само због дугогодишњег (и личног) пријатељства с Владимиром Путином. И пркосне лојалности: суочен с невиђеним притисцима, одбија да се на руског председника баца дрвљем и камењем. „Нећу да се посипам пепелом, то није мој стил…“.

Стижу га због тога инквизицијске казне. Одузето му је право које по закону имају сви бивши канцелари: плаћен кабинет и неколико сарадника. Кажњавање се претвара у бизарност: Шредерова садашња (пета иначе) супруга, Јужнокорејка Сејеон Шредер Ким, помптно је отпуштена с посла само за то што је, заједно с њим, била, међу другим и бројним гостима, на пријему у руској амбасади у Берлину поводом Дана победе!

У искупљивању „грехова“ пред Украјинцима и политичком заокрету званичници у Берлину су немачки радикални: предњаче у финансијској и војној помоћи Кијеву (ту су раме уз раме с Американцима), обасипају украјинске политичаре похвалама и признањима.

Председника Зеленског овенчали су недавно у Ахену највећим европским одличјем, наградом која носи име Карла Великог. Реч је о признању које се, од 1950, додељује личностима које су дале „непроцењив допринос“ европском јединству.

Политичка атмосфера и политичка потреба тренутка гурнули су у други план питање: Како се, у овом случају, слажу рам и слика…