МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ: Храбра награда херојски храбром Асанжу

Oдлуку о награди најпознатијем светском узбуњивачу и страдалнику, донео je ауторитативан жири једне од најугледнијих немачких, европски најстаријих институције културе – берлинске Академије уметности

Ако су немачки политичари, и у овом часу готово понижавајуће понизни према (моћним) партнерима и савезницима с оне стране Атлантика (Вашингтон је искористио рат у Украјини да посебно челично дисциплинује Немачку), уметници то не морају.

И нису. Показали су чак и пркосну храброст одлуком да награде херојски храброг Џулијана Асанжа управо у часу када би могао да буде изручен Сједињеним Америчким Државама, где га, неизбежно чека драконска, „бесмртничка“ казна 175 година робије: толико ни Свевишњи не би, кад би постојао и кад би то хтео, могао да му подари година живота.

То демонстративно упирање немачких уметника „прстом у америчко око“, било је један од разлога, вероватно и превасходни, да одлука о награђивању анатемисаног Асанжа добије планетарни (медијски и политички) од‌јек и резонанцу.

Посебна тежина

Уз то је, као веома јак аргумент, ишла чињеница да је одлуку о награди најпознатијем светском узбуњивачу и страдалнику, донео ауторитативан жири једне од најугледнијих немачких, европски најстаријих институције културе (основана 1696. године), берлинске Академије уметности.

И сам списак досадашњих лауерата звучних имена, а највише их је из филмске уметности, од Маргарете фон Троте, Фолкера Шлендорфа до Ларса фон Трира, у који је, за ову годину, уврштен Асанж, за „изузетан допринос у медијској уметности“, „истраживачком новинарству у најбољем смислу те речи“ (оснивач чувеног „Викиликса“ представљен је као „новинар, публициста и издавач“) даје овој одлуци посебну специфичну тежину.

Оно што је, међутим, више од саме вести о награди, изиритирало вашингтонску политичку елиту и моћнике, јесте реско образложење жирија због чега је Асанж овенчан тако престижном наградом: отворио је свету очи за сва злодела, манипулације власти, злостављања и ратне злочине, које је, најчешће и највише, чинила и починила управо његова домовина, Сједињене Америчке Државе.

Захваљући Џулиану Асанжу, свет је сазнао, каже се у образложењу за награду, оно што је од изузетне важности за јавност, за све нас, а што је требало да „остане у мраку, непримећено“: незаконито деловање власти, неправде, убиства, ратне лажи и злочини, ликвидације ненаоружаних цивила и новинара у Авганистану и Ираку, нечувена злостављања у злогасном затвору Абу Граиб и још постојећем (бивши амерички председник Барак Обама се заветовао да ће га затворити, нису му дали) још злогласнијем, срамотном логору Гвантанамо на кубанском тлу.

Уз образложење је ишла и констатација да Џулијан Асанж годинама чами у лондонској тамници, изложен непојмљивој тортури, чему је сведочио, и све документовао, специјални изасланик Уједињених нација Нилс Мелцер.

Признат и уважаван

Награда Асанжу носи, иначе, име једне такође значајне личности. Реч је о Конраду Волфу, изузетном филмском ствараоцу. И једном од ретких личности са источне стране, бивше Немачке Демократске Републике, који је „преживео“ процес поновног немачког уједињења. Није га, истина, дочекао (умро је 1982), али није као личност потонуо. Признат је и уважен од елита на западу, које су, према земљацима с друге стране некадашње „гвоздене завесе“ наступали често с омаловажавањем, победнички арогантно.

Конрад Волф је, иначе, потомак угледне јеврејске породице. Отац писац, дипломата и ватрени присталица Комунистичке партије Немачке. Два разлога, порекло и политичка припадност, за спасоносно бекство, у часу кад су нацисти преузели власт, преко Аустрије, Швајцарске, Француске у – Москву.

Тамо је имао први контакт с филмом, потоњим животним занимањем и преокупацијом. Као војник совјетске армије умаршираће победнички у Берлин. Униформу је скинуо коју годину касније. Режирао је велики број филмова, од који су неки добили награде на међународним филмским смотрама. Филм „Звезде“ специјалну награду 1952. у Кану. Био је годинама, све до смрти, председник источнонемачке Академије уметности…

„Човек без лица“

И Конрадов рођени брат Маркус Волф је, далеко од уметности, с другом врстом талената, такође изузетно интересантна, интригантна личност. Био је чувени, тајновити („човек без лица“) први обавештајац Источне Немачке, који је ону Западну засејавао успешно својим агентима. Све до бонских врхова власти.

Његов највећи успех је „инсталирање“ фамозног Гинтера Гијома за најближег сарадника (личног секретара) великог Вилија Бранта. Кад је коначно откривен, Брант је промптно поднео неопозиву оставку на најважнији положај у земљи, канцеларски трон…