МИРОСЛАВ СТЕВАНОВИЋ: Финансијски глобализам и пројекат дужничког ропства

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs

Да ли је одрживо стање у којем највеће глобалне економије непрекидно гомилају дугове стопом бржом од раста њиховог БДП-а?

На Истраживачкој конференцији Међународног монетарног фонда у Вашингтону, директорка ММФ-а, Кристалина Георгијева је изнела да је „глобални дуг, јавни и приватни, достигао је 188 билиона долара“ и да то представља „око 230 одсто вредности светског економског производа“. С тим у вези је указала „да су терети дуга учинили многе владе, компаније и домаћинства рањивим од наглог заоштравања финансијских услова.“ Директорка ММФ-а је позвала на мере којима би се обезбедило да позајмљивање буде „одрживије, укључујући чињењем зајмодавачких пракси транспарентнијим и припремом за реструктурирање са „нетрадиционалним зајмодавцима“, што је алузија на Кину која је главни кредитор држава у развоју и Африке.

Занимљиво је да ММФ иступа са податком о 188 билиона дуга, а истовремено Институт за међународне финансије налази да укупан глобални дуг износи 246.5 билиона долара. Уизвештају Ројтерса на тему глобалног дуга, процењује се да ће суверени дуг достићи 50 билиона долара. У постојећем глобалном финансијском поретку, државе су данас задужене у вредности укупног светског годишњег производа. Дакле, када не би постојали никакви други механизми задужења (који се такође у крајњој линији враћају из националних БДП-ова), питање је да ли државе имају ишта своје.

ФАКТОРИ РИЗИКА
Ризик задужености ММФ процењује на основу неколико показатеља: 1) да ли је држава задуженија него што њена привреда омогућава? (јавни дуг/БДП); 2) да ли је дуг толики да приходи не могу гарантовати сервисирање? (јавни дуг/државни приход); 3) да ли привреда има више обавеза према иностранству него што јој је економски учинак? (спољни дуг/БДП); 4) да ли су спољни дугови државе, грађана и компанија толики да извоз не обезбеђује довољно девиза за отплату? (спољни дуг/девизни прилив); 5) да ли камате и рате дуга државе, грађана и компанија превазилазе девизни прилив од извоза за отплату? (ануитет/девизни прилив). Према подацима ММФ-а, у случају Србије показатељи су следећи: 1) јавни дуг је 62,5 одсто БДП; 2) јавни дуг је 164,4 одсто прихода државе; 3) спољни дуг је 64,4 одсто БДП-а и 134,5 одсто девизног прилива; и 5)ануитет је 22 одсто девизног прилива.

На сајту Економиста, на којем се прати глобални јавни дуг, износ је већ прешао 60 билиона долара и расте сваког секунда. Растући збир је занимљив двојако: прво, када дуг расте брже од економског приноса, виши јавни дуг имплицира веће државно уплитање у привреду и више порезе у будућности; и друго, дуг се мора намиривати у редовним терминима, што ствара проблем власти да одржавају популарност. Према подацима са овог сајта, јавни дуг Србије износи 28.818.032.787 долара. По глави становника, то је 4.010 долара, а у односу на БДП чини 93,2 одсто истог.

ТЕРЕТ ЗА ОБИЧНЕ ЉУДЕ
Јавни дуг се, у крајњој линији, своди на то да државе дугују новац својим грађанима, зато што од њих убирају средства за отплату. Обичног човека требало би да занима коме се у ствари дугује? Новац је само посредник, односно средство, неке размене и сам по себи нема вредност. На први поглед дешава се следеће: владе узимају зајмове, које троше како сматрају за потребно, од издатака за војску и инфраструктуру до администрације и социјале. То трошење би требало да има нека позитивна дејства за народ. Међутим, чим се дугови гомилају, јасно је да није баш тако.

Реално, одвија се следећи процес: у систем се упумпава новац, углавном фиктивни (без реалног покрића), који је предмет позајмице, а за тај фиктивни новац народи сиромашнијих (а све више и развијених држава) морају да раде и стварају реалну вредност како би могли да плаћају властима да враћају зајмове, при чему се вредност рада не прилагођава све већим износима упумпаног новца и нових износа који се морају отплаћивати. Суштина манипулације се своди на то да управљање новцем од стране било кога осим националне централне банке даје новцу већи значај као средству размене и омогућава му да ствара и преноси вредност, а тиме и моћ, а тиме и да дуг постаје терет за обичне људе, уместо обрачунско средство.

Aко је дуг држава, компанија и појединаца виши него што свет укупно створи,очито је да циљ кредита није, како се тврди, повећање вредности. Чим је однос укупног производа и новца у оптицају 1:6, циљ је нешто друго. Ту долази здраворазумски проблем.Када би на свету постојале само две државе и ако би једна од њих била у поседу последњих 100 динара, па их друга држава позајми да нешто уради, па их опет прва позајми од друге за неку сврху, укупан дуг не би био 200 динара, него 0, јер иза сваке позајмице постоји нека нова вредност. Позајмљивање може да се понови унедоглед и укупан дуг би и даље био 0, зато што сваки дуг доноси неку имовину или вредност. Исто је и ако се такав однос одвија између више субјеката. Сабирање износа дугова, као да иза тих сума нема вредности, нема смисла. Оно је само математички модел, тј. креативно рачуноводство.

ЗАВИСНОСТ ОД ЗАДУЖИВАЊА
Парадоксална одлика савремених развијених економија је да, изгледа, морају да позајмљују све више новца да би остваривале раст. Та зависност од задуживања чини их осетљивим на периодичне падове који дубоко штете самој економији.

Мит како банке дају као кредит новац који им је депонован на штедњу, како би слободни капитал продуктивно инвестирале у предузећа је фиктиван двојако. Прво, не обухвата реалност да банке данас стварају нови новац и куповну моћ. А то је управо моћ која се дешава у економији. Друго, није тачно да банке у пракси позајмљују новац (додељују куповну моћ) предузетницима и предузећима како би финансирали капиталне инвестиције, јер велика већина позајмица финансира куповину имовине. Занимљиво је да ова фикција опстаје иако данас економија функционише на други начин. Од седамдесетих година 20. века,економија се развија кроз високо математичке формуле и према томе се обликују и економске студије, које објашњавају теоријске конструкције и оквире ограничења у сложеним конструкцијама. Дилема је, дакле, ли тај конструкт одражава природу економије, шта ради банкарски систем и одакле долази вредност? Стварност је да данас развијене економије покреће дуг, и зато је неминовно превише дуга. Дуг, иако се правда потребом раста БДП, из године у годину расте номинално брже од БДП.

Нормално би било да новац емитује искључиво централна банка, а да се онемогући да банке стварају новац емитовањем кредита изван оквира којим располажу у виду штедње. Банке, на тај начин, не само што одговорност према новцу штедиша подређују потреби да пласирају новац, већ и способност да стварају кредите директно утиче на редистрибуцију својине на некретнинама и вредностима. То померање интереса са повећања производности на пласирање капитала лежи у сржи разарања финансијског капитализма. Дуг је механизам који омогућава неприродно сједињење финансијских тржишта и савремене неолибералне државе. Он (дуг) тако повезује политику, економију и одређује начин на који појединци уређују унутрашњи живот у актуелној катастрофи, те поприма психичке, културне и на крају теолошке димензије. У крајњој линији, међутим, ради се и фикцији у функцији богатства и моћи, без вредносног или суштинског утемељења.

ЗДРАВОРАЗУМСКА ЛОГИКА
У корену „немогућности“ да се преокрене дужнички процес је наметнута опседнутост инфлацијом. Стварни проблем је то да није активиран велики производни потенцијал, односно да сви ти силни кредити нису успели да обезбеде да државе мобилишу своје расположиве ресурсе да унапреде развој и животну средину, и тако покрену економију. Уместо тога, људи се цеде све већим порезима и лешинарењем за јавне услуге (које се финансирају буџетски), чиме се додатно умањује привредни потенцијал.

Како тај бесмислени поредак тржишта новца изгледа види се из примера водеће силе тог поретка, која има унутрашњи дуг преко 23 билиона долара, потрошачки дуг преко 14 билиона долара, а дуг банака је тешко замислив. Од септембра до новембра 2019, емисиони систем те силе (њујоршке Федералне резерве) је интервенисао са 62,5 милијарди долара у репо тржиште, које банке користе за краткорочне позајмице између себе. Ова интервенција требало је да обезбеди да недостатак готовине не изазове раст камата. Проблем је, међутим, то да је недостатак готовине изазвала велика количина дужничких инструмената (хартија од вредности) које је издао Трезор те земље, које су банке покуповале и тако се лишиле средстава за пласирање привреди и грађанима. Није за очекивати да ће представничко тело и извршна власт смањити издавање дужничких хартија, посебно у предизборној години, тако да ће емисиона установа бити под све већим притиском да држи ниске камате, али то није могуће неограничено.

За разлику од водеће силе и групе привилегованих држава које имају приступ јефтином новцу, на штету свих осталих, државе којима се намеће кредитирање као једини извор финансирања остављене су са стерилним емисионим установама које једино брину да одржавају курс и цене, односно чија је једина сврха да обезбеде стабилност онима који упумпавају фиктивни новац. Тако се ствара глобални поредак, који намеће финансијску – а посредно и политичку тиранију – тиме што моћ дистрибуирају они који могу да упумпавају новац. То што данас 1 одсто најбогатијих управља са преко 80 одсто богатства представља више него јасан показатељ куда води поредак глобалног финансијског дужничког ропства. Пред овим суманутим поретком урушава се логика, морал, право, економија и живот претвара у пакао на земљи. Иако нема сумње да се ради о неодрживом концепту, тешко је веровати да ће мала група привилегованих и њихових апологета тако лако одустати. Ми, обични људи, можемо само да се надамо да ће свест превладати и да народи неће морати да се физички изборе да не постану масовно робље финансијској елити.

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Правном факултету Универзитета Мегатренд и на Академији за националну безбедност у Београду. Екслузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Getty Images 

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.