МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Србија међ гасоводима

Колико је гасовода потребно Србији да би се и у будућности уредно снабдевала гасом? Срећа лежи у многим гасоводима, али само ако је гас јефтин и ако га има довољно. Онај ко хоће политички гасовод мора то и да плати. Ако је америчка влада спремна на то, утолико боље за регион Балкана. То би могао да буде и поента изјаве премијера Александра Вучића америчкој агенцији АП, коју је та агенција, али и неки у Србији, одмах пожурила да протумачи као драматичан заокрет у односу на Русију. Нема ту никаквог заокрета, свака паметна енергетска политика мора да тежи диверсификацији у снабдевању енергентима, мора да тежи што повољнијим ценама гаса и што стабилнијим испорукама. Ако гас јефтино и уредно можемо да добијемо са Месеца, треба га куповати на Месецу. Нема ту пријатељства и непријатељства, има само интереса. Пријатељство може, али онда и цена гаса мора да буде пријатељска. То је модел односа у свету, модел по коме и Србија треба да се понаша.

Дакле, има ли шансе да се Србија у будућности снабдева гасом из Азербејџана? Наиме, та земља последњих десетак година окретно скакуће по правом геополитичком минском пољу. Малени Азербејџан постао је један од глобалних центара у новом геополитичко-енергетском точку. На почетку прошлог века Руси су Баку претворили у једног од водећих произвођача нафте у свету, Рокфелерови и шведска породица Нобел овде су се обогатили, Хитлер је у Другом светском рату безуспешно покушавао да продре до Бакуа, у нади да ће обезбедити гориво за Вермахт. После распада Совјетског Савеза у Азербејџан су стигле инвестиције са Запада, а бивши амерички министар одбране Каспар Вајнбергер тврдио је својевремено да је „за САД приступ каспијској нафти и гасу значајнији стратешки интерес од проширења НАТО-а на исток”.

САД су годинама вукле конце светске политике и када је реч о гасоводима. Сада је то време прошло јер су Иран и Русија закључили да постоји више интереса који их спајају него оних који их раздвајају. Москва и Техеран имају заједнички став да Каспијска регија није „море”, већ „језеро”, што значи да свих пет држава које излазе на њега морају међусобно да деле и профит од експлоатације нафте у његовим водама. Азербејџан и Казахстан су својевремено одбацили тај правни аргумент, док је Туркменија остала неутрална. У међувремену се Казахстан политички и економски приближио Русији. Ипак, Москва повремено наговести и „друге методе” за одлучивање о томе ко шта поседује у Каспијском басену, мада никада није блокирала активности ниједног страног инвеститора.

Влада САД замишља „нови пут свиле 21. века”, који би гасоводима и нафтоводима заобилазио Русију и Иран. Американци су планирали да гас из Туркменије подводним цевима транспортују преко Каспијског мора. Вашингтон је критиковао и политику владе Казахстана према медијима и због извоза 40 авиона типа „миг” у Северну Кореју. На то је председник Казахстана Нурсултан Назарбајев одбио „мешање у унутрашње ствари Казахстана”, рекавши: „Ми нећемо трчати за демократијом.” Када је пропао смели пројекат изградње гасовода од Туркменије до Пакистана, председник Туркменије је напао владу САД да његову земљу доводи у неповољан положај у односу на Азербејџан и да ће блокирати изградњу подводног гасовода према Турској. Руски „Гаспром” је сувласник и највећи купац гаса из Туркменије.

Када је Јерменија у сукобу око Нагорно-Карбаха заузела део, око 20 одсто територије, Азербејџана, Русија и Иран су стали на страну Јерменије. Русија је затим затворила своју границу с Азербејџаном да би онемогућила било какву потенцијалну подршку са југа сецесионистима и бандитима у Чеченији. Азербејџан се онда окренуо ка Западу. Азербејџан се с Ираном игра мачке и миша. Техеран је огорчен због продора Запада, посебно САД, преко Бакуа у Каспијску регију јер је Иран истовремено под западним нафтним и трговачким санкцијама. Иран има и других разлога да буде узнемирен око Азербејџана. Наиме, стара територија Азербејџана је 1828. била подељена између Персије и Русије, тако да је две трећине Азербејџанаца остало у модерном Ирану. Сада када је „северни” Азербејџан независна држава, Иран стрепи од сепаратистичког расположења у својим азербејџанским провинцијама, где живи четвртина иранског становништва.

Са друге стране, Азербејџан оптужује Иран да покушава да извезе фундаментализам изван својих граница, пре свега у Азербејџан и да уклони секуларни статус те земље. Да би смириле страсти, власти у Бакуу дозволиле су Иранцима да учествују у конзорцију за изградњу офшор нафтног поља Шах Дениз, али су истовремено забраниле Исламску партију у Азербејџану, која је имала подршку Техерана.

Иран и Русија ће користити разна средства да онемогуће све могуће нафтоводе и гасоводе у региону Кавказа који нису у њиховом интересу, а јесу у америчком. Ниједна страна нафтна и гасна компанија није још остварила неки већи успех на подручју бившег Совјетског Савеза.

Тагови: Александар Вучић, Гас, Мирослав Лазански, САД