Фото: Политика
То како у Хагу пролазе амерички штићеници мање-више је познато. Пролазе добро. Баш као и чињеница да је некадашњи први човек српске државне службе безбедности, претече БИА, господин Јовица Станишић, дуго година радио за ЦИА. Из најбољих намера. Да сачува мир на Балкану. Тајно се сусретао са америчким обавештајцима по београдским парковима, по сплавовима, на америчким ратним бродовима у Јадрану, по џез клубовима у САД, у лову са пушкама из прошлог века. Све је то објавио „Лос Анђелес тајмс”, наводећи и друге пикантерије. Од давања поверљивих докумената, све у племенитом напору да се спречи ескалација рата на овим просторима, до одавања локације на којој се налазе заробљени француски пилоти с обореног „миража-2000” изнад Пала.
Заправо, овде неко дебело лаже, или „Лос Анђелес тајмс”, који пише да је то било 1993, а било је 1995. године, и наравно сам Станишић који наводи да је он јавио ЦИА где се налазе заробљени француски пилоти. То нема благе везе с истином, јер главну улогу у ослобађању француских пилота 1995. имала је Војска Југославије, а не ДБ и Станишић. Они појма нису имали где су пилоти, јер њима генерал Младић, као цивилној служби, уопште није веровао. Како се сада види, са разлогом. Уосталом, на примопредаји пилота француском генералу Дуену у Зворнику нису били ни Станишић, нити неко од шефова ДБ-а, а били су шефови војних служби из Београда. Није лепо приписивати себи заслуге које не постоје.
Јовица Станишић као шеф тајне службе никоме није подносио извештаје о тим сусретима с америчким пријатељима. Изгледа да је био уверен да само он може да спаси Србију. Можда су га у то уверили амерички пријатељи, који сваки контакт са страним особама обавезно морају да пријављују надлежним контролним органима, па онда да одговарају на питања пред одређеним комитетима у Конгресу САД. То је правило и процедура у свакој демократској држави. Изговор типа шта урадити ако држава није демократска, ако јој је на челу, рецимо, Слободан Милошевић, па ћу ја сам себе да одредим као спаситеља Србије, не држи воду. Господин Станишић улогу спаситеља није верификовао на изборима, а није извршио ни пуч. Са позиције на којој је био „институционална сарадња”, како он то назива, са момцима из Ленглија, мирише на приватлук, па и на издају.
Оптужени да су одали Москви америчке атомске тајне, Розенбергови су својевремено завршили на електричној столици. Код нас је пре 19 година дошло до врло необичног споразума једне војне службе са америчком, али не са себи сродном службом већ Одбрамбеном обавештајном агенцијом, која између осталог третира и нашу. И ником ништа. Издаја је код нас постала феномен јавног подсмеха, свако ко се осећа прозваним јавно и признаје да је издајник. И сви се смеју. А онда нам екселенција Кирби саопшти то што нам саопшти.
Све Шојић до Шојића…
