Извесни Емир Суљагић, заменик министра одбране Федерације БиХ, закључио је да ће евентуални референдум у Републици Српској о питању правосудне надлежности изазвати рат. Погледао сам фотографију господина Суљагића у новинама, млад дечко невиног погледа, не изгледа нимало ратоборно. Још један доказ да министар одбране и његов заменик на Балкану може бити свако.

Читам даље о „раним радовима” заменика министра одбране Федерације БиХ, иначе лидера пробошњачке Коалиције „Први март”, где он назива Републику Српску „нацистичким Вермахтом, окупираном територијом коју треба ослободити”. Треба опростити младом заменику министра одбране Федерације БиХ што није довољно школован и не разликује СС од Вермахта, али је заиста занимљиво какви све ликови царују данас на БиХ политичкој сцени. Јер, дечко би да ратује. Чиме и против кога? Са чијом дозволом?

У БиХ се нити један генерал војске нити било који функционер у министарству одбране или унутрашњих послова не поставља без дозволе Вашингтона. БиХ је западни протекторат у најгрубљем смислу те речи. Држава БиХ нема сувереност: она је настала као чедо Клинтонове администрације и као таква се и одржава. Рат због правосудне надлежности ентитета у земљи где све битне ствари одређују странци, судије и амбасадори? Рат у Суљагића сокаку? Смешно.

Но ипак не би требало потцењивати потајна надања неких војних и политичких кругова у Сарајеву да се „Република Српска војним блиц-кригом мора ослободити”. Без обзира на то што нити један рат на Балкану није могућ без одобрења Вашингтона, што су сви актери неког евентуалног новог рата у међувремену осиромашени, технички и технолошки враћени 25 година уназад, неки подаци наводе на размишљање.

У касарни „Адил Бешић” у Бихаћу, поред стационираног 2. пешадијског батаљона оружаних снага БиХ, која је састављена искључиво од лица бошњачке националности, а та је јединица иначе оперативно под командом 6. пешадијске бригаде са седиштем у Бањалуци, налази се једна чета тенкова, то јест десет тенкова. Ти тенкови формацијски не припадају 2. пешадијском батаљону јер пешадијске бригаде и немају у формацији тенкове, док у батаљонима постоје минобацачи од 60 и 120 мм и противоклопни лансери „оса” и „фагот”. Дакле, званично ти тенкови не припадају нити једној јединици оружаних снага БиХ и могуће је да су вишак наоружања предвиђен за уништавање или за продају. Но, ти тенкови се годинама интензивно одржавају у стању пуне бојеве готовости, то јест приправности, редовно се сервисирају, пале им се мотори тачно према техничким прописима. У близини локације где су тенкови налази се и велико складиште муниције Грабеж, које обезбеђују искључиво припадници 2. пешадијског батаљона, сви Бошњаци. У складишту Грабеж имате шта год хоћете, права Али-бабина пећина са муницијом: од 5,56 мм за пушке до 100 и 125 мм за тенковске топове, од калибра 105, 122 и 155 за артиљерију до ракета од 107 мм за вишецевне ракетне бацаче. Нико од припадника српске компоненте 6. пешадијске бригаде из Бањалуке, нико од Срба из Оружаних снага БиХ, није радно ангажован у складишту муниције Грабеж код Бихаћа, тако да се све потребно за дејство тенкова, који званично не припадају нити једној јединици, а који имају своје резервне посаде међу локалним становништвом, може обавити у тишини и на опште изненађење Срба у Бањалуци.

Могући сценарио по идеји заменика министра одбране Суљагића? Прво треба изабрати прави тренутак за почетак рата. Такав тренутак се дешава сваке године и тешко је и замислити бољи моменат. У питању је православни Васкрс, тада српски војници не раде четири пуна дана: на Велики петак, викенд и Васкршњи понедељак. Остале компоненте Оружаних снага БиХ –Хрвати и Бошњаци – раде. Дакле, у свим касарнама осим у Приједору, Бијељини и Билећи током овог празника бораве искључиво Бошњаци и Хрвати. Изузетак су стража и дежурни српских батаљона на ове три локације, укључујући и касарну „Козара” у Бањалуци. То значи да Бошњаци у касарнама имају на располагању пуна четири дана да обију магацине с оружјем српске компоненте у касарни „Козара” и магацине у складиштима „Кула” и „Крчмарице”, да одвезу отето оружје и муницију на „сигурна места” у федерацију, да преузму тенкове М-84 и БВП М-80 на полигону „Мањача” крај Бањалуке и створе могућност да тим оклопним возилима крену на главни град Републике Српске. Могу све то наоружање да преузму у тишини и да онда лепо сачекају да се Срби појаве у касарнама на Васкршњи уторак, који се не празнује, и да их, рецимо, све их заробе. После тога је пут ка рушењу Републике Српске отворен.

Како то спречити? Треба организовати полицијске патроле које би у време викенда, верских и државних празника надгледале све касарне и складишта изван урбаних подручја на територији Републике Српске и на време обавештавале о сваком појављивању камиона или аутобуса са људством.

Ако неко мисли да претерујем, ето признајем да ми је сасвим случајно стигао известан документ из Министарства одбране БиХ. Кодно име операције – „Рат у Суљагића сокаку”.