Док је у Пјонгјангу одјекивала музика са наступа словеначке групе „Лајбах”, севернокорејска артиљерија је истовремено уништила један или више звучника у власништву армије Јужне Кореје, који су у демилитаризованој зони између две државе емитовали пропаганду Сеула. Други концерт групе „Лајбах” је отказан, да ли се великом вођи Ким Џонг Уну није свидела свирка „Лајбаха”, није сада ни важно, тек фантје из Словеније ушли су у историју као прва западна рок група у Пјонгјангу. А можда им је пут, заправо, отворио маршал Тито својом посетом Пјонгјангу далеке 1977. године, када су Северни Корејци поуздано сазнали да је Тито по мајци Словенац. А мајка је једино сигурна. Све остало није.

Но, сада ћемо видети колико велики вођа Ким мисли озбиљно с отпочињањем Трећег светског рата и нападом на САД. Јер, он је озбиљно запретио да ће напасти Америку ако се одрже заједнички америчко-јужнокорејски војни маневри. Па је онда гранатом звекнуо јужнокорејски звучник у демилитаризованој зони. И тако је отпочео трећи светски рат. Због звучника.

Северни Корејци никако да науче неке ствари из тактике пропагандног ратовања на азијски начин. Наиме, Совјети и Кинези су почетком шездесетих година прошлог века имали озбиљан војни сукоб на реци Усури, прави мали рат са стотинама погинулих на обе стране. Совјетско војно руководство имало је чак и планове како превентивним атомским нападима „вратити Кинезе у династију Минг”, али је Политбиро КПСС одбио да то и разматра. Узрок и повод сукоба била је међудржавна граница на Усурију, јер река је у међувремену меандрирала и променила ток, што је слично ситуацији коју ми и Хрвати имамо данас на Дунаву. Дакле, у то време кинески војници граничари сваког јутра су групно излазили на реку Усури носећи велике паное са фотографијама Мао Цедунга и вређали совјетске војнике граничаре на другој обали. Руски официри нису знали шта да раде: да нареде својим војницима да припуцају на фотографије кинеског вође нема смисла, да са своје стране реке истакну фотографије Никите Хрушчова – опет нема неког ефекта. И тако је та игра Кинеза трајала десетак дана, све док једног јутра весели кинески војници опет нису истрчали на обалу реке и развили фотографије свог лидера. Кад тамо, из ровова на другој обали устали су совјетски војници и сви у линији, као под конац, окренули леђа Кинезима, скинули панталоне и гаће и истурили према другој обали и фотографијама на њој доњи део леђа. Никада више кинески војници нису поновили игроказ са фотографијама. Лекција је научена. А две Кореје још ратују преко звучника…

Док избеглице надиру на Балкан, упорно се понавља да сви живимо на истој планети и да стога исту судбину делимо. Ако не прихватимо теорију завере, по којој је Америка својим трапавим војним интервенцијама на Блиском истоку намерно покренула таласе миграната, онда је можда свет у процепу између пропалог социјализма и конзервативне офанзиве неолиберализма који се своди на прописивање тржишта као општег решења. Можда су и избеглице само део процеса глобализације који је, заправо, почео с открићем Америке, а који је сада само ушао у квалитетно нову етапу захваљујући интензивнијим комуникацијама, размени сваке врсте и глобалним капацитетима за разарање. Можда је то већ отрцана фраза, но да ли из тога треба извести закључак да су избеглице појавни облик кризе кензијанског капитализма? Илузије идеологије развоја? На Блиском истоку срушени су диктаторски, али ипак секуларни режими, али шта је понуђено као решење?

Потпуна дезинтеграција држава и обнова замршених и неконтролисаних националних и племенских сукоба. Је ли то увод у обнову поделе света опет на два блока?

Високо индустријски и технолошки развијена ЕУ и индустријски полуразвијена њена периферија темеље се на све већој неједнакости у међународној подели дохотка. Младе демократије на периферији ЕУ наследиле су големе социјалне проблеме од претходних „влада привредног бума”. Решење проблема долази у сукоб с једностраном логиком глобализације тржишта, или ће се ићи на „прилагођавање” мерама које диктира Брисел.

Четврти свет, или оно што је некада био бразилски североисток, односно простор привредног чуда и меркантилизма, то данас више не постоји. Северна Африка је сведена на рудно-нафтну разорну експлоатацију, док истовремено технолошка револуција смањује потребе за појединим сировинама. Такав процес искључује Блиски исток из будуће поделе рада. То је процес пасивног одбацивања, који читава друштва лишава било какве улоге. Поновна колонизација праћена разним видовима помоћи служи једино да се прикрију промашаји неолибералног решења. Блиски исток није простор за такве експерименте, он је заправо на неки начин и реакционарна утопија нашег времена, која ће неминовно довести и до нове блоковске поделе света. Идеолошко признавање неолиберализма нема научне основе јер занемарује чињеницу да само тржиште може опет само да репродукује и продуби контрасте. А избеглице су и најбољи пример на којем се види како се не признају објективне разлике које постоје између услова и проблема који су до свега овога и довели.