МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Ко се то иживљава над српским пилотима

Три ме­се­ца по­сле те­ро­ри­стич­ких на­па­да на Њу­јорк и Ва­шинг­тон, сре­ди­ном де­цем­бра 2001. го­ди­не пре­ла­зио сам, са гру­пом стра­них но­ви­на­ра, ре­ку Пјанџ на гра­ни­ци Та­џи­ки­ста­на и Ав­га­ни­ста­на. Ноћ, пљу­шти ки­ша, бла­то на оба­ли бр­зе пла­нин­ске ре­ке и ру­ски вој­ни­ци из са­ста­ва 201, мо­то­стре­љач­ке ди­ви­зи­је, ко­ји ов­де чу­ва­ју гра­ни­цу, јер је то спољ­ња гра­ни­ца ЗНД-а.

Пре­ко ре­ке је би­ла пре­ба­че­на жи­ча­на сај­ла и уз по­моћ ру­ских вој­ни­ка на обич­ном др­ве­ном спла­ву на­те­жу­ћи сај­лу пре­ба­ци­ли смо се на ав­га­ни­стан­ску стра­ну оба­ле. Та­мо, у ма­лом ша­то­ру, уз по­моћ ба­те­риј­ске лам­пе, му­џа­хе­ди­ни су нам лу­пи­ли ула­зне ви­зе: до­бро­до­шли у Ав­га­ни­стан.

На­рав­но, нас се­дам стра­них но­ви­на­ра хте­ли смо да­ље, ба­рем до Феј­за­ба­да ко­јег су кон­тро­ли­са­ли му­џа­хе­ди­ни, а оп­ко­ља­ва­ли та­ли­ба­ни. И кре­ну­ло је по­га­ђа­ње са во­за­чи­ма џи­по­ва ко­ји су сво­ја во­зи­ла пар­ки­ра­ли од­мах до ша­то­ра где се лу­па­ју ви­зе. Це­на пре­во­за ни­је би­ла ма­ла, али што ре­че ко­ле­га ин­диј­ски но­ви­нар, то је „син­ди­кал­на” це­на, иста и за џи­по­ве и за ка­ми­ле. Ка­да сам за­ва­пио да ма­ло спу­сте це­ну, бра­да­ти тур­бан­џи­ја, во­зач, ми је од­бру­сио: „ Има­те ви у Ју­го­сла­ви­ји па­ра, про­да­ли сте свог пред­сед­ни­ка за 10 ми­ли­о­на до­ла­ра”. Био сам за­па­њен, тур­бан­џи­ја у за­би­ти Ав­га­ни­ста­на у три са­та но­ћу, под ки­шом и у бла­ту, да по­тег­не тај ар­гу­мент. Оста­ли но­ви­на­ри су се са­мо сме­ја­ли…

На­рав­но, пла­тио сам пре­воз и то­га сам се при­се­тио ка­да сам ових да­на чуо ка­ко се је­дан су­ди­ја, ов­де у Ср­би­ји, по­на­ша у ис­тра­жном по­ступ­ку, на за­мол­ни­цу хр­ват­ског пра­во­су­ђа, пре­ма офи­ци­ри­ма, пи­ло­ти­ма не­ка­да­шње ЈНА. Јер, Ср­би­ја је је­ди­на др­жа­ва у све­ту ко­ја је свог пред­сед­ни­ка из­ру­чи­ла Три­бу­на­лу у Ха­гу, за­пра­во не­ко од та­да­шњих во­де­ћих по­ли­ти­ча­ра узео је за то из­ру­че­ње 10 ми­ли­о­на до­ла­ра. По­што су Аме­ри јав­но об­ја­ви­ли ко­ли­ко то ко­шта.

И са­да се ге­не­рал Љу­бо­мир Ба­јић чу­ди ка­ко се су­ди­ја Ми­лан Дил­па­рић, усред Бе­о­гра­да, по­на­ша пре­ма ње­му и дру­гим офи­ци­ри­ма осум­њи­че­ним за слу­чај га­ђа­ња Бан­ских дво­ра у За­гре­бу у ок­то­бру 1991. Е мој Ба­јо, па они су про­да­ли соп­стве­ног пред­сед­ни­ка! Они су у Хаг из­ру­чи­ли све што је од њих тра­же­но. Ком­пле­тан по­ли­тич­ки и вој­ни врх Ср­ба, са обе стра­не ре­ке Дри­не за­вр­шио је у Ха­гу и са­да се ге­не­рал Ба­јић чу­ди су­ди­ји Дил­па­ри­ћу? Усред Бе­о­гра­да? Не­ма чу­ђе­ња, мо­жеш да из­гу­биш рат, али ако све­сно при­ста­неш на гу­би­так са­мо­по­што­ва­ња из­гу­био си као на­ци­ја све.

Пре 27 го­ди­на, 15. ма­ја 1992. у Ту­зли се до­го­дио зло­чин. На­пад­ну­та је ко­ло­на при­пад­ни­ка ЈНА ко­ја се по­вла­чи­ла из гра­да, ко­ло­на ко­ја се кре­та­ла ули­ца­ма гра­да у мир­но­доп­ском по­рет­ку, без ика­квог отва­ра­ња ва­тре, вој­ни­ци су се­де­ли у ка­ми­о­ни­ма под обич­ним це­ра­да­ма. На њих је отво­ре­на бе­со­муч­на паљ­ба, уз ди­рек­тан те­ле­ви­зиј­ски пре­нос, по­ги­нуо је 51 вој­ник, а још 50 их је ра­ње­но.

У ок­то­бру 2010. го­ди­не од­лу­ком Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду, Или­ја Ју­ри­шић ко­ји је пр­во­сте­пе­но су­ђен на 12 го­ди­на за­тво­ра због тог рат­ног зло­чи­на, осло­бо­ђен је при­тво­ра, пр­во­сте­пе­на пре­су­да му је уки­ну­та, а ве­ће ко­јем је пред­се­да­вао су­ди­ја Си­ни­ша Ва­жић на­ло­жи­ло је да се Ју­ри­ши­ћу одр­жи но­во су­ђе­ње пред но­вим суд­ским ве­ћем. Адво­кат Ју­ри­ши­ћа из­ја­вио је да суд Ср­би­је не мо­же да на­ре­ди ње­го­во евен­ту­ал­но при­во­ђе­ње из БиХ.

У обра­зло­же­њу од­лу­ке Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду су­ди­ја Ва­жић је из­ја­вио „да је оста­ло не­ја­сно за­што се и по чи­јој на­ред­би ту­злан­ски гар­ни­зон по­вла­чио, а по­сто­је и мно­ге кон­тра­дик­тор­но­сти око то­га да ли је оп­ту­же­ни знао за по­сто­ја­ње пер­фид­ног пла­на на­па­да на ко­ло­ну ЈНА, те да те чи­ње­ни­це тре­ба да се утвр­де у но­вом по­ступ­ку”.

Ка­ко се слич­на „ар­гу­мен­та­ци­ја” о не­по­сто­ја­њу спо­ра­зу­ма о мир­ном из­вла­че­њу при­пад­ни­ка ЈНА са те­ри­то­ри­је БиХ ко­ри­сти­ла и пред Екс­тра­ди­ци­о­ним су­дом у Лон­до­ну у слу­ча­ју Еју­па Га­ни­ћа, због зло­чи­на над при­пад­ни­ци­ма ЈНА у До­бро­во­љач­кој ули­ци у Са­ра­је­ву, па се чак и у на­шем Ту­жи­ла­штву за рат­не зло­чи­не твр­ди­ло да о спо­ра­зу­му о мир­ном по­вла­че­њу ЈНА из БиХ, по­стиг­ну­том у Охри­ду апри­ла 1992, не­ма пи­са­них тра­го­ва, чи­ње­ни­це го­во­ре су­прот­но.

Има пи­са­них тра­го­ва, по­сто­је на­ре­ђе­ња о мир­ном из­вла­че­њу ЈНА из БиХ. О све­му то­ме пи­сао сам у „По­ли­ти­ци” од 13. ок­то­бра 2010. го­ди­не: ин­фор­ма­ци­ја број 37-2 од 28. апри­ла 1992. са пот­пи­сом Бран­ка Ко­сти­ћа, ко­ја је упу­ће­на Пред­сед­ни­штву БиХ, а у ко­јој је реч о мир­ном по­вла­че­њу је­ди­ни­ца ЈНА са те­ри­то­ри­је БиХ, на­ред­ба број 5-30 са пот­пи­сом Бран­ка Ко­сти­ћа о из­вла­че­њу је­ди­ни­ца ЈНА из БиХ, о че­му је  оба­ве­ште­но Пред­сед­ни­штво БиХ и Али­ја Изет­бе­го­вић, на­ред­ба ге­не­ра­ла Аџи­ћа стро­го пов. број 340-1, од 10. ма­ја 1992. ко­јом се пре­ци­зи­ра пра­ће­ње ста­ња у је­ди­ни­ца­ма ЈНА при­ли­ком пре­ме­шта­ња са те­ри­то­ри­је БиХ у скла­ду са од­лу­ка­ма Пред­сед­ни­штва СФРЈ из апри­ла ме­се­ца 1992. го­ди­не.

Је­ди­ни­ца ЈНА се мир­но по­вла­чи­ла из Ту­зле, то су ве­ћи­ном би­ли ре­гру­ти, вој­ни­ци од 18 го­ди­на. Ма­са­кри­ра­ни су бе­сти­јал­но. Сме­шно је и ту­жно ка­да се на­ше пра­во­су­ђе пи­та „по чи­јој се на­ред­би по­вла­чио гар­ни­зон ЈНА из Ту­зле”.

У ју­лу 2011. по­че­ло је по­но­вље­но су­ђе­ње Или­ји Ју­ри­ши­ћу у Спе­ци­јал­ном су­ду у Бе­о­гра­ду. То је би­ла на­да да ко­ло­на ЈНА у Ту­зли, што се ти­че на­шег пра­во­су­ђа, не­ће оти­ћи у за­бо­рав. Да не ис­пад­не да зло­чи­ни над при­пад­ни­ци­ма ЈНА ни­су би­ли зло­чи­ни, све због оп­штег по­ми­ре­ња на Бал­ка­ну и на­ше сер­вил­но­сти пре­ма бив­шој бра­ћи. И шта би од тог по­но­вље­ног су­ђе­ња, где је да­нас Или­ја Ју­ри­шић? Ни­шта го­спо­до, за­то се са­да ижи­вља­ва­мо над на­шим пи­ло­ти­ма. Да ли су то бив­ши при­пад­ни­ци ЈНА из­оп­ште­ни и пре­зре­ни од дру­штва?