У октобру 1989. разговарао сам у Москви са командантом хемијских јединица совјетске армије, генерал-потпуковником Станиславом В. Петровом. Генерал Петров, иначе рођен 1939. у Горком на Волги, је након десет разреда средње школе завршио војно-хемијско училиште у Саратову, а године 1971. завршава и академију хемијских трупа „Маршал Тимошенко”.
Године 1980. Петров је завршио и генералштабну академију „Климент Ворошилов”. Велики интервју са командантом совјетских хемијских снага објавио сам у загребачком „Данасу” 3. октобра 1989. године, а повод је била званична одлука Москве да једнострано почне с уништавањем свих залиха хемијског оружја, без обзира на то хоће ли и друге земље следити тај пример.
Наиме, треба се присетити изјаве генералног секретара ЦК КПСС Михаила Горбачова који је још 15. јануара 1986. рекао како Совјетски Савез сматра реалним да се све залихе хемијског оружја у свету униште до краја 20. века. Од те изјаве Горбачова кренуле су политичке иницијативе Москве да се та идеја и оствари, али одговора са Запада скоро да и није било. У то време Американци су у Алабами производили нервне бојне отрове, које су затим усавршавали у Колораду.
Арсенали у Едгервуду били су центар за истраживања бојних отрова са 5000 запослених стручњака. Арсенал „Пајн Блаф” у Арказансу имао је капацитет производње од 4000 тона бојних отрова годишње са око 2000 запослених. У Денверу у Колораду производио се бојни отров „сарин”, фабрика у Њупорту, Индијана, радила је бојне отрове ве-икс, док се на полигону Дагвеја, Утах, испитивањем бојних отрова бавило око 2000 стручњака.
Бинарни програм бојних отрова Американци су почели још 1962. године с развојем бинарне авионске хемијске бомбе да би касније и тактичке ракете типа „сарџент” опремили бојевим главама са бинарним отровом. У америчкој војној школи за хемијско ратовање у Форт Меклелану у Алабами они школују официре хемијске струке. Американци форсирају бинарне бојне отрове, јер су лакши за чување и складиштење, њихова производња није забрањена постојећим међународним конвенцијама, будући да се они састоје од компоненти које саме по себи нису отровне, а бинарни отров настаје тек када се те компоненте споје.
Свака земља која има фармацеутску, или хемијску индустрију, производњу ђубрива и пестицида, може врло лако да направи и бинарне бојне отрове. За производњу више нису потребни велики погони и објекти, све се то данас може направити и у малим лабораторијама.
По речима генерала Петрова године 1989. залихе совјетског хемијског оружја износиле су око 50.000 тона, тај податак Москва је званично саопштила, баш као и одлуку да престаје са производњом хемијског оружја и да почиње његово уништавање. САД нису престале са производњом бојних отрова, постојеће залихе биле су им око 45.000 тона, али су повећаване производњом управо бинарних бојних отрова.
Совјети су тада у месту Чапајев изградили велики објекат за уништавање хемијског оружја, а да би се Запад у све то уверио, Москва је још 1987. године у Шиханију пред западним дипломатама и новинарима демонстрирала уништавање тада најмодернијег хемијског оружја које је било у оперативној употреби совјетске армије. Совјетски Савез никада није имао хемијско оружје ван граница СССР-а, ни у оперативним јединицама, ни у складиштима. Совјети нису користили хемијско оружје ни у рату у Авганистану.
Употреба хемијског оружја забрањена је Хашким конвенцијама из 1898. и 1907. те Вашингтонским и Женевским протоколом, али то нису прихватиле све земље. Осим тога, ефикасност и делотворност тих споразума, па и Париске декларације о хемијском оружју из јануара 1989. коју је потписало 149 држава, умањују неке непрецизне формулације, као и појава неких нових специфичних хемијских борбених средстава. Женевски протокол о хемијском оружју из 1925. оснажен је у Паризу 1989. али то је било лакше формулисати на папиру него спровести у пракси. Пошто је хемијско оружје, због јефтине производње а стравичног учинка, заправо, атомска бомба сиромашних држава.
У последњих 30 година када год се нека држава нашла на мети сатанизације, она је била оптужена за производњу, или употребу бојних отрова. Ништа више не доприноси лошем имиџу неке земље него када се она повезује са бојним отровима. Сетимо се државног секретара САД Колина Пауела, који је у Савету безбедности УН махао оном бочицом са наводним ирачким бојним отровом.
Писао сам тада у „Политици” да је то неозбиљно од државног секретара САД и бившег генерала Пауела. Истина, Ирак је некада имао бојне отрове, али их је уништио после 1991. није их имао 2003. године када је други пут нападнут управо због тога. Колин Пауел је касније у мемоарима признао да је лагао. Ирачане је то коштало 500.000 мртвих.
Роберт Макнамара је у мемоарима признао да је Тонкиншки инцидент измишљена прича да би Америка ушла у рат против Северног Вијетнама. Резултат: два милиона погинулих Вијетнамаца и 55.000 погинулих Американаца.
Атентат на бившег агента Сергеја Скрипаља је операција „Под лажном заставом”. Која то обавештајна служба у 21. веку врши атентат са бојним отровом који оставља трагове? И зашто би после толико година Москва ишла на елиминацију потрошеног агента. Да није Скрипаљ можда био политички противкандидат Путину на изборима? Из дијаспоре у Британији? Онај ко је наводно пришао клупи у парку Солзберија, клупи где су наводно седели Скрипаљ и његова ћерка, тај да би их отровао морао је да има заштитну маску, гумено одело и рукавице. Можда је тако обучен изашао из таксија, или аутобуса и прошетао градом? Каква лакрдија од сценарија…
Тагови: Мирослав Лазански