Атмосфера око британске резолуције о Сребреници доживела је кулминацију у нападу на премијера Србије Александра Вучића. На пружену српску руку пријатељства и помирења одговорено је камењем. На корак који је подсетио на потез Вилија Бранта у Варшави одговорено је стампедом руље. Свечани чин пијетета према сребреничким жртвама изгубљен је у прашини усковитлане гомиле. Јадно.
Крлежа је био у праву, у балканској крчми, чим нестане светла, прораде ножеви. Сада видимо да ради и камење. У време СФРЈ балканска крчма БиХ своје антагонизме некако је још и прикривала, строго се водило рачуна о такозваном националном кључу на битним положајима, од града па све до републичког нивоа. Сваки националистички испад био је строго кажњаван, тако су се чували међунационални односи. Онда је дошао рат 1992–1995. Он је показао, а можда је и данашњи догађај у Сребреници потврдио, да историјски БиХ никад и није представљала јединствено и истовремено „мултиетничко” и „мултикултурално” друштво. Наиме, сва три њена главна народа коегзистирала су на истој територији некако паралелно, на различитим спратовима политичког, економског и социјалног живота. Зато су вероватно у праву сви који кажу да не може бити ни говора о некаквом „босанском идентитету” као културној основи за јединствену државу.
Оружани сукоб 1992–1995. довео је до формирања три практично једнонационалне територијалне јединице. Створен је и нови нараштај Бошњака, Срба и Хрвата, чији се погледи на свет темеље на међусобном непријатељству и које све прожима тежња да живе искључиво међу својим сународницима. Јединствена БиХ практично и не постоји, то је држава химера.
Истовремено, у Сарајеву настоје да БиХ унитаризују, траже апсолутну унутрашњу хомогеност и дисциплину, уз јаке назнаке реваншизма. Статус жртве на којем Бошњаци инсистирају врло је исплатив, и политички и економски, иако статистике надлежних установа управо у Сарајеву показују да број погинулих у сва три народа процентуално одговара заступљености сва три народа у укупном броју становника БиХ. Али, политичка елита у Сарајеву наставља с причом о мултиетничком друштву. Подржана модним лудилом хировитог мултикултурализма са Запада.
Поточари су врло конкретно показали да тај модел друштва многи Бошњаци заправо и не схватају.
Тагови: Мирослав Лазански