МИРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ: Стева, наш милосредни анђео

Сарајевски аеродром је априла 1992. године личио на Сајгон из априла 1975. када су поражени Американци и њихови вијетнамски савезници бежали пред Хо Ши Миновом војском. С том разликом што су се амерички бежећи војници и цивили качили и за крила авиона који рула по писти, не би ли их примили унутра, а ми смо се у Сарајеву тог априла качили за крила одлазеће наде да рата ипак неће бити.

Из Сарајева су ’92. бежали Срби у Београд и понеки „остали“ с њима преко Београда даље у свет. Био сам тих дана данима од 17. априла на Сарајевском аеродрому, јер се Стева Попов тог дана појавио на небу изa Игмана са „боингом 707“ као милосрдни анђео кога нам је сами Бог послао у помоћ.

Покушавао сам као и многи послати породицу у Београд. Успео сам некако, иако сам као новинар „Ослобођења“ био у екипи која се бавила организацијом евакуације породица упосленика те новинске куће.

Гледао сам, велим, данима како Србе Стевин „кикаш“ диже у небеса спаса, а нас који остајемо оставља у ужасу страха да пун авион наше деце и жена не погоди пројектил Алијине паравојске, која је већ почела да пуца на много тога што се креће по Сарајеву, а поготову на све оно што лети изнад њега. Јер, оно што је летело сматрали су да више није и њихово…

Стевин „боинг“ је могао да прими између 400 и 500 путника, а у последњем лету примио је 585 људи. Пилот Стева је увек стајао у подножју степеница којима се улази у авион, причао са онима који су долазили да моле да некако преко реда уђу у „кикаш“. Стајао, али увек једним оком бројао оне којe по списку прозива његов помоћник. Када он ушути, тј. када је прозивање завршено, Стева би се боком окренуо степеницама и пустио нас из „организације“ да угурамо бар још 4-5 породица, дакле још око 20 путника.

Сам долазак на аеродром је био посебна драма: из јужног дела Сарајева, из касарне Рајловац војска би својим аутобусима довозила цивиле до пред капију. Али, требало је проћи тих пет-шест километара цесте поред насеља из којих су снајперисти већ почели да пуцају. У аутобусу би се налазио по један војник или нижи старешина ЈНА, тада још стајаће војске, са аутоматом о једном и товаром страха на оба рамена, као некаква заштита. Често би се дешавало да аутобус и по два дана покушава да се домогне аеродрома.

Након масакра војника ЈНА почетком маја у Добровољачкој улици и другим деловима Сарајева, редови аутобуса спаса пред капијом аеродрома бивали су све дужи. Знало се десити да аутобус пред капијом чека да уђе на писту и по пола дана, а десетине других иза њега стоје на цести као могућа мета снајперистима.

А дешавало се да се Стева и не врати из Београда, ноћ пада, артиљерија пуца… Па онда сутра све из почетка…

Један дан остао ми је у посебном сећању.

Колона аутобуса је као композиција огромног воза стајала на цести од Рајловца до преко Ступске петље. Био сам у аутобусу који је био други, дакле одмах иза првога на челу колоне. Касно је поподне, стојимо пред затвореном аеродромском капијом. Одједном се зачу продорни звук полицијске сирене: то некаква још постојећа полиција у оним плавим „стојадинима“ предводи велики, бели, луксузни аутобус пун неких људи. Као на филму, десном страном претичу целу нашу колону, долазе до пред капију коју неко већ отвара и одлазе право на аеродромску писту. Из аутобуса излазе неки људи које неко из аутобуса где сам препознаје а полако разабирем и ја: то су сарајевски Јевреји.

Њихова заједница из Београда их је својом моћном руком, као шаку злата, скупила у аутобус и мимо све остале директно довезла на аеродром. Убрзо стиже Стева са „кикашом“, сарајевски Јевреји убрзо улазе и њега, он се убрзано пуни, пали и узлеће, јер и ноћ се убрзано прикрада.

Као и прави рат, који ускоро леже свом својом снагом и несрећом на Сарајево.

Тагови: Аеродром, Мирослав Јанковић, Сарајево