МИРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ: Легенде и њихови телали

Јавним животом Босне и медијима који га промовишу куља, клизи и гмиже камарила дојучерашњих потпуно просечних људи, коју је одлив 250.000 (нај)бољих Сарајлија обичним праволинијским катапултом промакао у горње сехаре (слојеве, ладице, фиоке) система вредностии, где никада не би ни примирисали да није било рата и да су наставили живети и радити у оној држави и конкуренцији. Буразерско-јаранско давање комплимената и лажних епитета узело је таквог маха, да се то ничим другим не може објаснити до дубоким, такорећи болним, комплексом ниже вредности. Све је то почело у Сарајеву одмах након овог рата, када су њихови „партизани“ ’95. право из махала, као прави партизани ’45. из високих шума, узјахали на власт.

Босанском, а нарочито сарајевском јавном сценом свакодневно промичу генијалци, легенде, бардови, маестри, диве, примадоне, свакојаки и свакочега прваци… да се од толиког сјаја и бљеска њихових титула не може више ни гледати у њих. Мораћемо, чини се, заклањати очи рукама кад наиђу поред нас, као онај евет-ефендија пред Омер-пашом Латасом, јер, изгледа, да и „од њих сунце бије“, као што је „било“ у Андрићевој метафори од славног турског сераскера. Сарајевски медији су пуни махалских лажова и телала, малих „евличелебчића“, који ће написати, на пример, да је певач лаких нота Варешановић, звани Хари Мата Хари, „направио највећу музичку каријеру на просторима бивше Југославије“. За некадашњег фудбалера Хусрефа Мусемића ће написати да је био „легендарни центарфор Црвене Звезде“, иако је био другоразредни првотимац Звездиног тима средином осамдесетих година, који у клупској историји црвено-белих има такође другорезредно место.

За сасвим осредњег глумца Ениса Бешлагића ће казати такође да је „легендарни“, иако човек имао тек четрдесетак година и није вероватно још ни одиграо своје најбоље улоге. Улазак у свет легенди сарајевског махалахлука никад није био краћи и лакши: ви који улазите оставите сваку бојазан да нећете бити примљени, хоћете сигурно, слободно успорите јер конкуренција је ионако никаква. У делењу ових титула предњачи најтиражнији и најутицајнији босански дневник „Аваз“. Као на пример у једном тексту из јуна 2012. године, а уочи Европског фудбалског првенства у фудбалу, када се Сарајевом био просуо талас носталгичних сећања како она Југославија 1968. године на ЕП у Италији умало није постала првак, јер је изгубила са 2:0 финалну утакмицу од домаћина, али тек у другом сусрету. Па ће новинар“ Аваза“ тим поводом овако описати нашу историјску победу од 1:0 над Енглезима, тада првацима света, када је Драган Џајић дао онај чувени гол и увео нас у финале. То што је Џајић дао гол, по новинару „Аваза“ и није најбитније, јер је најважнији био „генијални центаршут Вахидина Мусемића, а Џајић се само снашао пред голом Енглеза“.

Ко се сећа те утакмице, а памте је генерације, сетиће се обичног, насумичног (фудбалери још кажу: напамет изведеног) убацивања лопте из дубине терена од стране Мусемића у енглески шеснестерац и великог мајсторства Џајићевог: лопту је примио на груди, пребацио Боби Мура, капитена енглеског, и силовитим ударцем левом ногом закуцао лопту под пречку гола, на коме је стајао тада најбољи голман на свету Гордон Бенкс. Као што јер Џајић тада био најбоље лево крило на свету и као што ће пред почетак ЕП 2012. бити изабран у идеални тим свих европских првенстава. Али, ето све то не вреди много на кантару сарајевских вредности: можда је Џајић требао да он, уместо Мусемића, сам себи упути центаршут, стигне ту „своју“ лопту и још постигне гол.

Свему овоме је повод невиђена еуфорија коју су направили бе-ха медији након што су њихови кадети, дечаци од 16 година, освојили титулу првака Европе. Толико величање једног омладинског спортског успеха није виђено на овим просторима откако је лопта постала округла, а политички кичерај који је пратио тај теферич је био несношљив. Прећуткивало се да су сви спортски успеси до 18. године обичне предигре, да у тим конкуренцијама не играју увек најбољи играчи, да многе земље не придају велики значај тим такмичењима и да у правилу од тих момака тек понеко успе у сениорској конкуренцији. Паралелно с новинарима, политичари и њихови аналитичари су овај дечачки успех искористили да реше науспут и национално питање у Босни. Јер, ако су у репрезентацији од њих 12 петорица Срби, ако се љубе кад дадну кош и грле кад изађу из авиона… ко то каже (и лаже) да Босне нема и да је Срби не воле? Босну воле њена деца, а завађају њихови родитељи, дедови поготово, а највише они који су давно умрли. Ево како!

Када су дечаке довели на сарајевски балкон изнад Вечне ватре, водитељ церемоније дочека, новинар Бахо Топалбећиревић, на оргиналан је начин представљао сваког играча именом и презименом: извикивао би и скандирао, као стари Латин, шта његово име све може да значи. Па тако за једнога који се зове Емир узвикује да је победник, владар… за другога који се зове Лазар каже Лазица мамина мазица, воли га цурица… а кад је не ред дошао високи центар Његош Сикираш, иначе са Пала, и уз капитена Мусу најбољи играч, Топалбећиревић је ушутио и суздржао се од било каквог коментарисања његовог имена. Е, то је Босна, онаква каква је била и пре успеха ових невиних дечака, и каква ће, нажалост, можда бити заувек.

Тагови: Мирослав Јанковић