МИРЈАНА БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ: У несрећној земљи, каква је наша, амбасадори уз громогласни аплауз јавности уређују наша посла

У земљама срећнијим од наше, на насловним странама новина налазе се њихове звезде, певачи, глумци, спортисти, затим тамошњи политичари, затим личности из других земаља које су означене као непријатељи, и затим понеки припадник сиротињске класе који је шокирао свет својом трагедијом, изумом или добитком на лутрији.

Али у несрећној земљи, каква је наша, испоставља се да су главне звезде амбасадори других земаља, који слободно и разноврсно, а најчешће и уз громогласни аплауз овдашње јавности, уређују наша посла. И то се овде сматра нормалним – да стране дипломате буду на насловним странама, да дају интервјуе, да буду главне звезде не само на политичким скуповима и на званичним политичким састајањима, него и на премијерама, концертима и изложбама. Можда, додуше, ови које шаљу у ову нашу малу Србију много воле и уметност, и кафане и демократију, а и овдашње медије, можда им је важно да постану славни и битни, ако нигде другде, онда бар овде, где се слава и битност мере количином блицева који севају ка вашем лицу и квадратним центиметрима простора које нечија персона заузима на новинској хартији. И, њима се нема шта замерити, јер ти људи само излазе у сусрет нама, сусретљивим домаћинима.

Нису они ништа криви. Шта да раде, кад их овде непрестано нешто питају – од Ђекне, која још није умрла, а кад ће, не знамо, до тога да или иде баба за деду, деда за репу, или обрнуто. Да ствар буде још луђа, свака њихова изјава овде се објављује као катехизис, и њиховој се углавном не противречи, јер нема на свету ниједне мале земље у којој има толико паметних, свезнајућих и образованих страних дипломата као што је то код нас случај. Најбоље овде шаљу, па то треба искористити, да и ми постанемо бољи. Код нас је крем кремова светске дипломатије, па без обзира на то да ли се ради о ЕУ, Америци, НАТО и почасном конзулу НИКАРАГУЕ, или некој другој европској земљи, њихова се овде поштује ка’ Његошева, иако је чист Нушић у питању. Ал’ нема везе, литература је литература!

Другим речима, само у малој земљи попут наше, страни амбасадори дочекани су као суперстарови, или још луђе, као разредне старешине које ће свему да нас науче и доведу у ред, и чија се мишљења јавно оглашавају како би грађанин Србије на време закључио како су страни изасланици веома заинтересовани за сва наша горућа питања која никако не успевамо сами да решимо, јер смо незрели и неозбиљни, иако смо, као сви лоши ђаци, невероватно заинтересовани да ли ћемо да прођемо разред или ћемо опет да понављамо.

Да ствар буде трагичнија, земља која воли стране изасланике више него очи своје допустила је себи да се наљути на једног амбасадора који је онако, по српски, опљунуо по једном таблоиду, који само прати врхунске домете таблоида у медијски најдемократскијој земљи на свету. Не би човек уопште тако нешто рекао да се овде код нас не осећа као да је код куће – тачније, као да је дошао у дедину прћију, а то Срби обожавају – кад се странци понашају као ми: онако, без задршке, отворено и слободно, али само према слабијима од себе. Из овога некако произилази једна братска порука – Србија је, у ствари, Америка!

Логично, странцима је овде супер, јер само овде они могу да буду Холивуд. Имају пратњу, имају медије, имају пажњу, обожавање, имају друштво – такозване локалне свите. Изгледа да нема земље на свету где толико воле канапее и пријеме као што воле овде (не каже се случајно да овде многима риче бар девет гладних дедова из стомака), нема земље на свету где се страни дипломата поштује као мудрац из неког древног манастира, и нема земље где се озбиљније третирају њихови одговори на постављења питања. Али да будемо крајње објективни, нема земље где људи радије дојављују својим иностраним пријатељима чак и оно што их нико није питао, као што изгледа нема земље у којој се домороци слађе и гласније смеју шалама страних дипломата као што је то овде случај. А то је можда и зато што се странци ретко шале, углавном су озбиљни и намргођени.

Београд је, цепајући се од смеха, слао телефонима фотографију уметничке инсталације једне дипломаткиње која је на опроштајном журу за своју српску свиту у писоар мушког тоалета ставила поклон који је добила од једног српског званичника и уз њега поруку, за „збогом“. Срби су се превијали од смеха, очарани њеним духом, хумором и њеним артизмом, гутали су димљени лосос и трчали у мушки ве-це да то сликају, одушевљени идејом да се, као и увек, најбоље ствари дешавају у клозету, и да су то схватили и странци који су овде боравили са задатком да нам несебично имплементирају вредности цивилизације из које долазе.

Наравно, ништа није смешно кад размислимо да је све то – за наше добро.