МИРЈАНА БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ : Нови катехизис

Да, историју треба оставити за собом, и треба кренути напред ка будућности. И да, наравно, није мудро ложити се на непријатеље, неправду и стару мржњу.

И, да, треба бити отвореног ума и срца, и показати свету да је нова страница заиста окренута. Да Срби више нису и да никада више, никада, неће дозволити да буду „лоши момци“ у глобалним медијима који одређују глобални кастинг у информативним филмовима које гледамо. Да, у ствари, истина је несазнатљива и релативна, али у име стварности и рационалности, не треба губити време на њу, него се приклонити главним токовима, јер је то једини начин да малим земљама и народима буде боље.

Да, на овој страшној ветрометини треба сачувати главу на рамену, и не каже ли чувена српска пословица да „није љутити онога кога је молити“, и да они који се, као пијан плота, држе традиције, историјског права, правде и решавања безбројног низа историјских неправди, само убацују клипове под точкове нашег пута у бољу будућност, која се, наравно, једино може остварити без великог таласања.

Не помињати „Милосрдног анђела“, на пример; са поштовањем и захвалношћу обнављати односе са тлачитељима, или попут оне ватрене бранитељке Новог Рима убеђивати домаћу јавност да осиромашени уранијум којим су нас бомбардовали, у ствари, и није штетан као што непријатељи ЕУфорије тврде намерно ширећи панику; бити у процесу достојанственог покоравања, јер нови катехизис учи да су јогуњење, побуна и револуција увек лоши, контрапродуктивни и погубни, и да ће бити жестоко осуђена на Си-Ен-Ену, осим ако је не организује неки познати филантроп, који воли да отвара мала друштва и мале земље за нове геополитичке концепте.

Читава силесија аналитичара надмеће се у последње време да нас убеди да је реалност реалност, и да са реалношћу нема неизвесности, те да је ПОКОРАВАЊЕ, о коме мудро и застрашујуће пише Мишел Уелбек, најмудрија од свих мудрих одлука, а да је врхунац слободе управо у памети таквог избора: занимљиво је како је појам слободе редефинисан, и како бројни интелектуалци имају задатак да објасне да су мали народи на чудесној филозофској прекретници – да напокон разумеју да је слобода – слобода избора између суптилног ропства, које је највиши могући домет слободе, и старинског концепта слободе која, за мале народе, у ствари, значи само сулуду слободу у изолацији.

У том светлу треба читати савремене покушаје спасавања Србије: спасавање се изводи на начине који су за мале земље и мале народе једино могући – одустајањем од много чега од чега се може одустати, као на пример Црна Гора, која подржава Косово у Унеско, зарад добити на некој другој страни. Или привлачењем купаца за оно што мали народ и мала земља има да прода. Изворе воде, парчиће неба, и, наравно – земљу.

У име реалности и спасавања народа и земље, пустити ако треба, друге народе да у њу уђу, слати деци Сирије коју бомбардују они који од нас очекују кроткост, новчану помоћ, јер деца Србије морају да разумеју да је све што се данас ради, оставштина за бољу будућност. Загрлити сваког ко нам је нанео неправду, ако имамо шансу да му нешто продамо, опростити све ако су у питању инвестиције, прогутати речи изазова, стрести претње и правити се као да оне не постоје, неговати добросуседске односе са целим светом и трудити се, да ако већ не можемо да засмејемо господара, да га бар не намрштимо.

Чување Србије са идејом да она никако и ничим не поквари срећу целог света, и промоција нових реалистичних вредности које се, обрни-окрени, заснивају на реалистичној мудрости приклањања јачем – јер то је једна од главних теза водиља које се путем непрекидног понављања утискује у свест грађанина као Једанаеста Божја заповест, можда ће заиста сачувати Србију од нечега.

Плаше нас ратом, санкцијама, изолацијом.

Али, кад се мало измакнемо, постоји једна болна сличност између Србије и злостављане жене. И злостављана жена најчешће прихвата своју злу судбину – због будућности (деце), због тога што нема куда да оде, због тога што је сиромашна или због тога што ће је околина осудити, поготово ако муж злостављач добро зарађује и обезбеђује инвестиције.

Необична је та шизофренија – никада није постојала јача друштвена кампања против кроткости и ћутања злостављаних жена, никада већа и озбиљнија кампања против рехабилитације Недића, који је у име „спасавања српског народа“ сарађивао са Немцима у Другом светском рату.

И никада таква велика кампања већине странака и позиције и опозиције да се Србија са радошћу „сретне са својом судбином“ и пригрли је.