МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: „Ко је овде луд?“

Ко је овде луд?

То је питање које би ових дана свако могао да постави, само приликом овлашног прегледа насловних страна домаће штампе. Са једне стране, јавља нам се да нам Путин шаље мигове, ракете и да „нико не сме да нас бије“, док са друге стране, просечан читалац новина не може да разуме ко то прети Србији и чиме: ЕУ сваког дана шаље понеког емисара да изјави како је Србија кључни фактор мира на Балкану, и како јој такав статус обезбеђује миротворачка политика српске владе, те да ће због тога Србија једног дана бити примљена у ЕУ, ал` ка` ће, не знамо. Ипак, лоше вести из Албаније, са Косова и са југа Србије, одједном почињу да стижу једна другу.

Косово жели да формира своју војску, албански премијер Еди Рама, затим и Хашим Тачи све чешће помињу стварање Велике Албаније као реалне могућности, а на то се ових дана надовезао и председник Општине Бујановац Јонуз Муслију, који је изјавио да званична Тирана има пуну подршку за уједињење Албаније и Косова, ако изостане њихова европска перспектива, али не без Прешева.

„Унија Албаније са Косовом без Прешевске долине, без Медвеђе, Бујановца и Прешева, бесмислена је. Сада је кључни тренутак да Албанија и Косово покажу Србији да је то део Албаније у који не треба дирати.“ Додао је још и да „Србија треба да буде срећна што Албанци неће тражити и Ниш“.

На то је шеф српске дипломатије Ивица Дачић поручио: „Албанци би требало да добро одмеравају своје речи, јер нема на међународној сцени више њихових заштитника који су бомбардовали Србију како би Косово отели Србији. То се више никад неће поновити“, и додао да Србија никог не провоцира, али се никога и не плаши. И упитао да ли ће ЕУ, САД и Велика Британија проговорити.

И одговор је стигао. Портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчич је лепо јавила да „уместо запаљивих изјава, сви у региону би требало да се фокусирају на реформе и сарадњу“.

А реформе и сарадња воде нас на пут европских интеграција, па у то име треба ваљда очекивати да у Нишу називи улица буду написани и на албанском језику, да се пожури са прављењем ауто-пута Београд – Тирана, пошто је познато да је тај ауто-пут неопходан Србији јер би сви грађани Србије похрлили у Албанију на море. И, с обзиром на чињеницу, је л` те, да је познато да пут Србије у Европу иде преко Тиране, а ко то не разуме, нек се поново врати на часове географије. Што се тиче фокусирања на реформе и сарадњу које у овим тешким тренуцима препоручују емисари ЕУ, није нелогично претпоставити да ће се већ неко, из Србије, брале, (!) потрудити да ућутка српског патријарха који се дрзнуо да на претње из Тиране, Приштине и Бујановца оштро јави верном српском народу да је у питању само „пусти албански сан“.

Што се тиче регионалне сарадње, фокусирања на реформе, градње ауто-пута који ће омогућити Едију Рами и брзу везу са Бонд- стил базом и са Европом, сасвим је логично да Србија ускоро одустане од гоњења Рамуша Харадинаја, јер његов батица прети да ће направити хаос у знак одмазде, и јер би се то могло схватити као потпуно непотребно устресање хармоничних одоса на Балкану. Такође је логично да ће у име европског пута, ЕУ интеграција и умилног гласа европске портпаролке, о чему се уопште не пише у српској штампи, Србија морати да прими избеглице из Африке и Азије, према плану Карла Билта, у износу од 4 одсто од укупног броја становника, а ако се неко успротиви, сасвим је јасно да је из рукава лако извући и македноски сценарио, тиранске стихове или манџуријског кандидата.

Са друге стране, чињеница је да је јавно мнење у Србији ионако умртвљено и разусловљено од било какве реакције на неку велику тему каква је државност, територијалност или, не дај боже, национални интереси. Овде се са више страсти, што неко рече, брани паркинг место, него југ Србије, који се и тако и тако никог не тиче, с обзиром да нам мундијалисти већ скоро три деценије поручују да Србија мора да буде мала, да би Европа била велика.

Паметном човеку је и само ово што чита у последњих десетак дана довољно да закључи да је разваљивање Србије озбиљан и дугорочан пројекат који траје већ двадесет осам година, без престанка, и да је уништавање Србије у моралном пре свега, а затим у политичком и државном смислу, само с времена на време другачије упаковано.

Другим речима, Србија је већ депортована у Европу, само што нема никога да нам то јави.