МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: „Извините, да питам у име свих нас, а где је ту Србија?“

Можда нисте знали, можда вам нико није јавио, али предизборна кампања је увелико почела, иако још увек нико није расписао изборе. У међувремену, др Дана Грујичић, чувени неурохирург и професор медицинског факултета, жена слободнога духа и велике људске храбрости, једном реченицом је на “Твитеру” објаснила како стоје ствари: “Када би се политиканти борили биографијама и идејама, а не пљувачинама и аферама, можда би и урадили нешто за државу и народ”. И збиља, овој здраворазумској опаски добре професорке нема се шта приговорити.

Нажалост, српска политичка сцена је одавно почела да личи на “Поп Ћиру и поп Спиру”, само што више ништа није смешно, нити се назире хепиенд: као да су сви помахнитали од синдрома удаваче, па медијске алапаче, “локалне фрау Габријеле” као у чувеној сатиричној комедији Стевана Сремца, јуре сокацима наше јавне сцене да препричавају гадости о другој страни. Афере и скандали, изгледа, једини су посао наших политичких елита, а омаловажавање конкуренције мери се не више порастом сопственог рејтинга, него срозавањем туђег. Јер Србија је тренутно земља у којој никоме не расте рејтинг.

За то време, Србија гледа не зна се коју репризу “Бољег живота”. Нажалост, ради се о играној ТВ серији, а не о стварности.

Обичан грађанин може само да гледа бомбастичне насловне стране, по чијем блату се вуку сви – опозиција напада и власт и другу опозицију, власт напада све њих заједно, па одједном имамо Вука Јеремића, кога нападају да је у исто време и српски националиста и плаћеник из Катара, Сашу Јанковића са свим оним аферама из таблоида, Вељу Илића, који се наљутио па напада Вучића, против кога ће да дигне цео Чачак, помињу се ових дана и Борис Тадић, и Шешељ, и Чеда и “земунски клан”, и корумпирани министри, и Тома, који је наводно против Вучића, и Вучић који је против свих; одједном се из легенде вратио и бивши министар Слободан Вуксановић, Вулинови министри су нешто брљали са колима и дрогом и блиском родбином, карикатуристи су поново у зениту, политичка сцена је ускомешана, као некад, када је Слободан Милошевић био наша једина тема, и на неки скоро перверзан начин обичном човеку дође да помисли да нам још само Мира Марковић фали, па да утисак о повратку у будућност буде потпун.

Има, међутим, једна мала разлика. Даница Грујичић је у праву. Ми не знамо које су, осим таблоидних и аферашких описа, стварне идејне и идеолошке разлике међу њима. Да ли ћемо, када буду били избори, бирати некога због његовог политичког програма, идеја, пројеката и планова, или зато што не верујемо у гадости које су објављиване у новинама. Извините, да питам у име свих нас, а где је ту Србија?

Како се испоставља, Србија је изгубљена у преводу. Србија је међу коридорима, у минутажи разговора са светским званичницима, међу потртретима на насловним странама, и јетким и духовитим карикатурама, и речима на “Твитеру”, међу провизијама, у броју столица у парламенту, количини запоседнутих министарстава и места у управним одборима, Србија је међу лобистима, међу необичним донацијама за кампање, Србија је међу повређеним егоима, у политичкој калкулацији, у сабирању и одузимању, међу плаћеним “аналитичарима”, међу натовцима и “путиноидима”, Србија међу закрвљеним дојучерашњим партијским саборцима, Србија међу плаћеничким медијима и онима који мајке ми то нису, Србија међу огорченим навијачима Партизана и Звезде, Србија између Београда и провинције, између личног и групног ћара, Србија међу „миговима“ и ледоломцима, нерешеним убиствима и судбинама “решеним” на насловним странама, Србија између партија које су све више предузећа, Србија, Србија између осталог.

Јер, сви играчи нашег политичког кола залажу се мање-више за исте ствари: да оном другом цркне крава, ако не пре избора, онда на сам дан избора.

Па, кад победи, да лепо влада сам, да не мора више да обилази никакве месне одборе, ни трибине по малим местима, да се смара по унутрашњости, да не мора више ништа, него да се лепо опусти. Са свим оним коридорима, наплатним рампама, царинама, кредитима, инвестицијама, странцима, медијима, ЕУ, са пољопривредним добрима, и селима и градовима и Кинезима, и обећањима, и миговима, и са лепим друштвом окупљеним око идеје демократије и лепше будућности.

Иначе, Србија и у 21. веку остаде Страдија. Земља сатире, и киселих осмеха.