Бранко Павловић: Минск, или: Један поглед искоса

Крајем октобра био сам у делегацији 13 посланика из Србије у Минску. У главном граду Белорусије смо провели четири дана и овај текст је нека врста путописа, или, боље, кратког записа о тој земљи.

У два дана смо имали важне догађаје.

Један је полагање камена темељца за изградњу цркве Светог Саве у Минску која ће по изгледу бити апсолутно верна копија Пећке патријаршије. Други је разговор са државним представницима: председником доњег дома парламента Белорусије, министром за спорт и туризам и у наставку разговор у њиховој привредној комори (уз нашу парламентарну делегацију из Србије је било и тридесетак привредника), где је поздравни говор одржао министар за трговину, а уводно излагање директор за страна улагања и приватизацију Белорусије.

Један дан смо провели у разгледању знаменитости, а један дан сам одредио да обиђем њихов Народни музеј који садржи и дела савремене уметности, да се сам прошетам и провозам Минском, како бих стекао непосреднији увид у то како се живи.
Плански изграђен

Сам Минск је ужасно страдао (као и цела Белорусија) у Другом светском рату, тако да је цео плански изграђен. Нешто као наш Нови Београд, само са још бољом саобраћајном инфраструктуром. Гужва у шпицу је, упркос томе што је Минск већи од Београда, као код нас у 14 часова, а у 14 или 15 часова у строгом центру Минска је саобраћај као у Београду иза поноћи. Имају две метро линије и граде трећу.

Цела Белорусија је као једна огромна Војводина, само изузетно пошумљена. И у самом Минску је најлепши утисак у комбинацији многих водених површина и дивних, бројних, огромних паркова. Само једна река (Свислоч) протиче кроз Минск, величине отприлике као пола Саве, али су они направили бројна вештачка језера, тако да се у самом центру смењују шуме као у Топчидеру и водене површине.

У ширем центру су бројни споменици онима који су дали своје животе за Белорусију и њену слободу.

Канте за ђубре нигде нисам видео, али једног папирића или опушка нема на улици. Графити не постоје.

Возни парк је просечно као у Београду или за нијансу нешто бољи. Веома луксузних аутомобила има мање, а међу њима половина су са руским таблицама.

Трговине су као код нас, с тим што је њихова естетика иза наше. Уопште, функционалност је одлична, а естетика не баш. Уредност је зато максимална.

Све је јефтиније него у Београду. Такси дупло јефтинији. Остали показатељи су још повољнији за Белорусију.

Дакле овако:

1. У Белорусији је пуна запосленост, што значи да је незапосленост на нивоу 1-2 посто. То представља отприлике проценат људи који сами дају отказ док траже нови посао.

2. Цена станова је између 1.500 до 1.700 евра по квадрату. Стандард градње им је веома висок, захтева се обавезна изолација 20цм каменом вуном и обавезно уграђивање двослојних прозора за изолацију топлоте.

3. Банке су претежно државне. У комбинацији домаћих банака и пуне запослености стамбени кредити се добијају веома брзо и лако.

4. Камата на стамбене кредите је 5,5 посто фиксно на кредит од 20 година. Камата је суштински на нивоу инфлације, тако да грађани заправо добијају бескаматне кредите за станове.

5. Факултети су државни и дају висок квалитет знања. План уписа прати претпостављене потребе за кадровима, тако да свако ко заврши факултет одмах добија посао на обавезне две године (као нека врста стажа) од државе.

6. Пољопривреда им је веома важна грана (приход је око осам милијарди долара годишње) а Белорусија је задржала комплетну индустрију везану за пољопривреду у домаћем власништву. Од трактора, комбајна (узгред речено, изванредног односа квалитета и цене) до прерађивачке индустрије.

7. Слично нама, брзо се развијају у ИТ технологијама.

8. Нема необрађеног пољопривредног земљишта.

9. Како Белорусија нема ни море ни планине, главни облик туризма је бањски туризам. Он је двоструко развијенији него у Србији и попуњеност капацитета је 100 одсто током целе године. То је показатељ да држава дотира боравак у бањама и да оне служе пре свега за одмор људима који живе од свог рада, дакле већини становника.

10. Ако породица добије треће дете, држава јој даје стан бесплатно.

Главни ослонац у привредном смислу им је потпуна уклопљеност у евроазијске економске интеграције које поред Русије обухватају и Казахстан, Киргистан и Азербејџан, што укупно чини становништво од око 180 милиона људи. Довољно за одрживи развој и да приступа другим тржиштима нема. Тога сте одмах свесни када слетите из Москве у Минск – уопште нема пасошке контроле. Као на унутрашњем лету, узмете свој кофер и идете напоље.

Е, сад, замислите да им дођу САД, Брисел, или ММФ да их „поправљају“. Какав би био резултат тог поправљања.

У поређењу с Белорусијом наша окренутост том истом Бриселу и ММФ-у се јасније уочавају као наши основни разлози свих негативних појава: од деиндустријализације домаће привреде, нефункционисања пољопривреде упркос значајним буџетским издвајањима, демографским проблемима, квалитета образовања, до урушеног урбанизма и саобраћаја који је пред хроничним инфарктом.

Од Белорусије има шта да се научи.