МИНИСТРУ ВУКОСАВЉЕВИЋУ, ПИСМО ИЗ ДАЛЕКЕ АУСТАЛИЈЕ: Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала хиљаду година

Поштовани Министре Владане Вукосављевићу!

Ево, овим писмом желим да Вам се јавим и да Вас срдачно поздравим из далеке јужне земље Аустралије у коју нисам дошао од своје добре воље него од велике и страшне невоље која ме је задесила у мом завичају. Али, шта је ту је, из своје коже не можемо побјећи никуда без обзира да било куда идемо или било шта да радимо, јер све је то наша животна судбина. А што се тиче наше српске Културне Баштине и свега осталог што је чиста српска дједовина то увјек носим у свом срцу ма гдје био. Ја знам да сте Ви презаузети свакодневним обавезама које Вас зову на све стране, јер радите велике и веома одговорне послове и да их заиста успјешно обављате, што је за сваку похвалу! Исто тако, чини ми се да сте Ви сада права особа на правом мјесту и да ћете темељито одрадити оно најважније, а што су Ваши претходници (у својим мандатима) пропустили. Али, било како било, ми овамо далеко од Отаџбине, а под ударом носталгије, будно пратимо шта се тамо догађа и свака позитивна ситница нас весели, а негативна мучи и тешко нам пада. Међутим, прије свега желим уратко и искрено да Вам нешто кажем, што мене на велико мучи и дубоко боли, а то је садашње стање нашег дивног српског језика и његовог писма предивне српске Ћирилице, као темељних и главних стубова српске Културе и српског духовног и историјског постојања на којима све остало почива и траје вјековима, а што нас чини и о нама говори: ко смо, шта смо и откуда смо.

Наиме, као што знамо да нам је језик у расулу , а писмо на издисају, дошло је вријеме да се морамо борити свим средствима на све начине и да буде (као што рече Његош) борба непрестана све док се не изврши препород и језика и писма, то јест да се врати наша српска Ћирилица у свој српски језик и свој српски народ без обзира на то гдје тај народ живи и чиме се бави. Како нам вели Алекса Шантић у једном свом стиху: „Од своје мајке ко ће наћи бољу!“ Тај не постоји на овој планети, јер ако имамо своју рођену мајку која нас је носила у својој утроби, родила, млијеком својим задојила и одгојила, а све остале мајке туђе су мајке или маћехе, тако да нико не може да каже нити ичим да докаже да је маћеха боља од рођене мајке, а Ћирилица је наша рођена мајка која нас је рађала хиљаду година и људски и српски одгајала и увијек са нама страдала ни крива ни дужна.

А за наш слатки српски језик довољно је прочитати из Хиландарске повеље „Завјештање Стефана Немање“ оца Св. Саве, који каже: „Чувајте чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио колико ти је ријечи поткрао и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. Послије изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. Послије изгубљеног језика нема народа.“

Нема ништа драже ни слађе, него кад у туђини чујете глас свог преслатког рођеног језика и видите новине или било шта друго одштампано твојим најсавршенијим писмом на овом свијету, а ништа ружније ни жалосније него кад дођете у Отаџбину па видите како је српски језик окупиран туђим језиком и туђим параписмом, а његовог писма нема нигдје на видику. Није чудно да се овамо, све што се пише (службено) српским језиком на нивоу државе Аустралије, то се истовремено штампа чистом српском Ћирилицом, а све што се пише на хрватском то се штампа на хрватској латиници. Заправо, то није никакво чудо да аустралијански штампари знају којим се писмом пише српски или било који други језик, јер то је тако нормално, већ је велико чудо да многи наши „високо школовани“ Срби то не знају, а посебно је чудо над чудима да то не знају ни (част изузецима) многи стручњаци за језик и писмо, односно да не знају да је писмо српскога језика: једино, рођено и по Уставу Р.Србије (члан 10) службено и званично само српска Ћирилица, а да се у том члану 10 не спомиње никакво друго писмо, па ни хрватска латиница. Туђа писма могу бити само писма националних мањина које живе у држави Србији и сви имају своја права да то и користе. Али, наши „умни“ лингвисти сербокроатисти, често пута изјављују да је и латиница српско писмо и да је то „богатство“ имати два писма, а то нико други нема. Ако би то и било тако, онда би Србија била најбогатија држава на Земљи, а врло добро знамо колико се Србија обогатила са два писма у односу на друге државе са једним писмом.

Они, када о томе пишу или говоре, никада неће да кажу да је то службено писмо хрватског језика у хрватској држави и њихове националне мањине у другим државама, већ круже около као мачка око вруће каше и све нешто мрсе на неком немуштом, неразумљивом језику да се власи не досјете, те се и даље тога држе као пијан плота. Каква је то њихова стручност и писменост ако већ знају да су Хрвати одустали од Новосадског договора из 1954. и заједничког српскохрватског језика још далеке 1967. године и својом декларацијом јавно и јасно објавили да је хрватски језик посебан језик, коју су потписали многи њихови интелектуалци, лингвисти и књижевници, међу којима је то учинио и Мирослав Крлежа и да је та латиница (коју они проглашавају српском) у свим међународним установама регистрована само уз хрватски језик, као што је и уз српски језик регистрована само српска Ћирилица, а то нам доказују и наши писаћи рачунари који се не дају лако заварати, нити имају обичај лагати, већ сваки пут кад пишу било који језик пишу, га само његовим званичним писмом.

Радити нешто наопако као стручна лица, а свом народу тумачити да је тако боље, то је изван сваке памети и здравог разума, а и чиста издаја свог српског језика и писма. Никада, ни ничија латиница није била српско званично писмо него само под ударом силе за вријеме ратова и окупације стизала је на бајонетама и гранатама и ускакала у српски језик умјесто забрањене српске Ћирилице. Али сваки пут након ослобођења, српска званична власт би издала наређење: да се одмах и под хитно српска Ћирилица врати свом српском народу и свом језику. Ако неко то не учини, биће строго кажњен новчаном казном.

Поштовани Министре, ову заврзламу око нашег језика и писма нико не може да разрјеши него само званична власт Републике Србије, односно Министарство За Културу и Информисање којем сте Ви на челу уз свесрдну подршку Владе и Министарства за Просвјету као и председника Републике Србије, јер је то државно питање. Дувоко вјерујем да сви заједно имате жарку жељу и добру вољу као и велику могућност да то одрадите за свој драги народ и за своју дивну земљу Србију. Посебно ме је задивио председник Александар Вучић о језику и писму у свом говору на Вуковом Сабору прошле године. Сада је најважније да се крене од Устава Републике Србије и да се са ријечи пређе на дјела те да се стратегија за језик и писмо удеси, не само за десет, него још хиљаду година, јер док је српског језика и писма српске Ћирилице као и Српске Православне Цркве, највећег чувара нашег свеукупног српског постојања и битисања, биће и Срба како у Србији тако и по читавој планети од Канаде па све до Огњене Земље, Аустралије и Новог Зеланда. До сада, за одбрану и заштиту Ћирилице највише су учинила родољубива Удружења, а посебно се истиче прво основано Удружење за заштиту Ћирилице у Новом Саду „ЋИРИЛИЦА“ односно предсједник тог Удружења професор Драгољуб Збиљић, који је написао преко 10 књига о језику и писму и све је (у својим књигама) објаснио и разјаснио шта је било и прошло и даје право истинско рјешење шта и како даље треба да се ради за спасење (из живога блата) српског језика и писма српске Ћирилице. Само једна Збиљићева књига броји преко 1000 страница под насловом: „ЛАТИНИЧЕЊЕ СРБА“ по прописима српских лингвиста сербокроатиста, која се може наћи (као и остале његове књиге) по многим библиотекама: Београда, Новог Сада, Панчева, Ковина и осталих градова и села по Србији и шире које је он већином поклонио свом народу да чита и да (ко воли свој народ, језик и писмо) научи све о српском језику и нашем светом писму српској Ћирилици. Он је својим искреним и стручним писањем и залагањем на све могуће начине за одбрану и заштиту српског језика и писма одавно и поштено заслужио Вукову, а и Његошеву награду као и звање поносног и почасног доктора наука, јер је далеко више учинио на том пољу него многи тзв. „дипломирани стручњаци и научници“. Све што је Збиљић написао, урадио је то на чистом Вуковом језику и савршеном Вуковом писму, тако да његове књиге може да чита свако наше дјете које је завршило први разред основне школе и свако чељаде које је научило српску АЗБУКУ као самоуко без икакве школе, може сазнати и врло добро разумјети, односно за сва времена са тим начисто бити да је писмо српскога језика: једино, рођено и по Уставу Републике Србије, службено и званично само српска Ћирилица, а да су сва остала писма туђа писма, као што су и сви остали језици туђи језици.
Толико за овај пут.

Срдачно Вас поздрављам и желим Вам сваку срећу и добро здравље у будућем раду и животу!!!

Душан Гајић Жоља, професионални возач у пензији и пјесник
Перт Аустралија

Тагови: Владан Вукосављевић, Ћирилица