МИНА ЋУРЧИЋ: Миредита, добар дан-лако је бити Албанац у Београду, хајде буди Србин на Космету!

У протеклих неколико дана десила су се два напада на Србе на Косову и Метохији. У селу Петрич крај Клине нападнута је група расељених Срба приликом посете рушевинама цркве Свете Тројице. Упркос снагама тзв. косовске полиције, полетеле су каменице, зачуле су се псовке, троје Срба је повређено, а један приведен зато што је наводно провоцирао Албанце!? У селу Старо Грацко крај Липљана, група албанских младића је напала српску децу на игралишту; Интервенисала је тзв. косовска полиција тако што је употребила сузавац и том приликом су повређене три особе српске националности, међу којима је и једна шестомесечна беба, а један Србин је и приведен!? За то време у главном граду Србије, Београду, вршиле су се последње припреме за одржавање петог по реду фестивала тзв. косовске културе “Миредита, добар дан“. Као и сваке године, а нарочито последње две, тензије су расле из минута у минут, па је Српској радикалној странци и Српском сабору “Заветници“ забрањено да одрже најављене протесте против овог фестивала, а њихови представници су обећали да се неће обазирати ни на какве забране и то обећање су испунили. Албански учесници фестивала су задржани на Мердару где им је српска полиција одузела неке од “уметничких“ постера и фотографија које промовишу тзв. ОВК и независност Косова. Међу првима, овај поступак српских власти су осудили Рамуш Харадинај и Енвер Хоџај. Но, организатори овогодишње “Миредите“ били су лукавији него иначе: уместо Дома омладине, где се последње четири године традиционално одржава овај фестивал, изабрали су Центар за културну деконтаминацију који се налази у дворишту једне зграде у Бирчаниновој. Поучени прошлогодишњим искуством, када су се лицем у лице суочили са припадницима “Заветника“, навијачима “Црвене звезде“ и момцима и девојкама из “Алтернативе“, схватили су да је боље да одаберу неко безбедније и “ушушканије“ место. Такође, на прошлогодишњој “Миредити“ требало је да се појави тзв. бивши председник Косова, Атифете Јахјага, и да промовише своју књигу “Желим да ме чују-Књига сећања са причама жена која су преживела силовања у последњем рату на Косову“, наравно, реч је о исповестима албанских жена. Такође, у плану је било и приказивање документарног филма “Албанке су наше сестре“ који говори о односима Срба и Албанаца из перспективе Албанаца са Космета, међутим, како наводе представници различитих НВО, приказивање овог филма није било могуће због “групе десничара која је вређала организаторе и певала песме о Косову“. Ове године, на репертоару фестивала “Миредита, добар дан“ био је један сасвим другачији филм. Филм “Брак“, Бљерте Зећири, говори о љубавном троуглу између два мушкарца и једне жене, али и положају хомосексуалаца у албанским срединама на Космету, а позадину саме радње чине сећања на ратна збивања на Косову и Метохији, па се ту и тамо помињу наводни српски злочини над албанским становништвом, те јунакиња, Анита, очекује вести о својим родитељима које су отели Срби, надајући се да су живи,иако су они сахрањени у некој од масовних гробница у Србији, док Нољ и Беким, главни јунаци, воде љубав, не марећи за рат, штавише, њихов једини проблем је у томе што једна конзервативна албанска средина не прихвата њихову љубав, па се један од њих жени Анитом,која сумња да се између њих двојице дешава нешто “необично“, док други све чини да га одговори од венчања и наговори да пође са њим у Париз и скоро да у томе успева. Такође, на репертоару овогодишње “Миредите“ је дебата “Косово-Србија: Шта представљамо једни другима?“, где би требало да се говори о односима Срба и Албанаца са Космета, двадесет година након почетка сукоба, као и о “новој генерацији младих људи који не разумеју данашње односе између Косова и Србије“, као и наступ тзв. “Филхармоније Косова“, позоришна представа “Парампарчад“, која говори о тзв. косовском друштву у које је дубоко укорењена патријахална парадигма, као и изложба карикатуриста из Приштине и Београда. Како је ове године изгледала чувена “Миредита“? Већ око пет часова после подне посетиоци су почели да се окупљају у Бирчаниновој зато што је најављено да ће се радикали и “Заветници“ појавити тамо око 18 часова. Делиградска, улица Краља Милана, Бирчанинова, биле су преплављене припадницима МУП Србије, што у униформи, што у цивилу; У Центар за културну деконтаминацију нисте могли да уђете тек тако; Припадници МУП су претресали ташне и ранчеве, појавио се један старац у апостолкама који је у торби имао флајер са мапом православних манастира на КиМ које су спалили и срушили Албанци. Рекоше му да не може да уђе, све и да се поцепа тај флајер, просто није добродошао. У дворишту Центра за културну деконтаминацију појавили су се Чедомир Јовановић, Иван Тасовац, Наташа Кандић, Сташа Зајовић и представници Иницијативе младих за људска права, као и Борка Павићевић.

“Сад бих изашла да видим шта ће да ми ураде!“, запрети Борка Павићевић, док се са друге стране чуло како Заветници и радикали певају “Ој, Косово, Косово“.

“Били смо у Прокупљу, тамо турска кафа кошта 40 динара…Мени се много свиђа Прокупље“, хвалила се Сташа Зајовић, председник “Жена у црном“.

“Хоће ли доћи Шешељ? Рекли су да хоће!“, питали су волонтери Иницијативе младих за људска права из Загреба.

“Шешељ је пи**а, ено га на Пинку!“, одбруси им једна колегиница из Београда.

“Дошао је Шешељ, довезли су га, сад је тишина,не певају, прича Милица Заветница, дошао је и Шешељ.“, шапутао је један Марио из Загреба, “волонтер“ “Иницијативе младих за људска права“.

“А какве песме певају? Која је то странка?“, упита једна девојка на албанском, “волонтерка“ из Приштине.

“Српске. Националистичке….О Косову“, добаци неко на албанском, а та Албанка побеже у двориште, под изговором да не жели да закасни на пројекцију филма “Брак“, док је са друге стране полицијског кордона одзвањало “Ој, Косово, Косово“ и “Идемо на Косово“. Ето, тако је изгледао овгодишњи фестивал “Миредита, добар дан“ у Београду. Албанци из Приштине, који су дошли у Београд ради “Миредите“, добили су “Миредиту“, додуше, захваљајући јаким полицијским снагама МУП Србије. А тамо у селу Старо Грацко, које није познато ни по чему другом осим по чудесној лепоти и крвавој жетви, једном од најстрашнијих злочина над српским цивилима који се десио 23.јула 1999.године, када је убијено 14 српских жеталаца, иза тог злочина, бар како веле упућени, стоји “униформа“, тј. НАТО, док су извршиоци били Албанци из суседног села Велики Авлијаш, но, још нико није одговарао за овај злочин,косметске Србе и даље терају да оду, продају своја имања и заувек напусте своје село; У Старо Грацком данас живи око две стотине Срба и исто толико Албанаца, који су у ово село дошли након 1999 . Црква Свете Тројице у Петричу саграђена је 1992.године уз помоћ донација породице Карић, а срушена јуна 1999.године, након повлачења српских војних и полицијских снага са КиМ, док данас у селу Петрич живи само једна Српкиња.

“Јучерашњи инцидент у Петричу додатно наглашава потребу за радом на споразуму и свеобухватној нормализацији односа Косова и Србије који мора осигурати српском становништву слободу да учествује у политичком,друштвеном и верском животу на Косову без страха за сопствену безбедност.“, оценио је Кајл Скот, амбасадор САД у Београду, након што су Албанци напали Србе у Петричу. Заправо, ако желите не мир, не боље услове за Србе, него само тврдоглаву српску главу на раменима, морате потписати тај “споразум“, односно признати тзв. Косово, јер у супротном…Нема Срба, нема ни проблема, отприлике је рекао Скот.

“Грађани Косова морају бити посвећени будућности. Повратници би требало да буду у могућности да нормално путују. Драго ми је да је косовска полиција решила инцидент у Клини, али до тога није требало доћи. Насиље није одговор, потребан је озбиљан рад на помирењу како би се постигли циљеви Косова.“, упозорава Грег Делави, амбасадор САД у Приштини. Као што можемо да приметимо, представници међународне заједнице не да нису осудиле албанске нападе на Србе у Петричу и Старо Грацком, штавише, потрудили су се да објасне Србима да је све то у реду, док Србија коначно не призна тзв. Косово. Но, какве све то везе има са фестивалом “Миредита, добар дан“? Наравно да су српске власти могле да спрече овај фестивал; Могао је неко, непознат неко, да “анонимно“ дојави да је у Центар за културну деконтаминацију постављена бомба; Наравно, сви бисмо ми претпостављали да је реч о лажној дојави, но, полиција би морала да учини своје; Могли бисмо да све оне људе који би можда из чисте радозналости, бесплатно, посетили фестивал тзв. косовске културе, позовемо да погледају изложбу о страдању Срба на КиМ, документарни филм о томе, послушају исповест неког Србина из енклаве са КиМ, неког Србина који је изгубио блиског рођака или пријатеља приликом терористичког напада у Гораждевцу, приликом “крваве жетве“ у Старо Грацком, приликом погрома у марту 2004. године. Могли смо и пробити оне полицијске кордоне у Делиградској у Београду и “освојити“ Бирчанинову, но, уместо српских страдања, говорило би се о српском насиљу, као ономад, 17.марта 2004.године, када су гореле српске цркве, манастири и куће на КиМ, а у Београду се говорило о паљењу џамије, као да се то десило тек тако, као да се то десило зато што православци мрзе муслимане, па су их зато “побили“ у Сребреници, ето, сад и џамију пале, па шта ћете више од тога?Но, можда још није тренутак да се обрачунамо са Западом и свим слугама Запада онако како бисмо хтели; Можда просто треба да будемо лукави, мудри и “намазани“ што би клинци рекли: уместо да се бавимо најгорим ђацима у разреду, као што су чинили наши учитељи и разредне старешине на родитељским састанцима, хајде да се бавимо најбољима међу нама. Уместо да се бавимо посетиоцима и учесницима “Мирдите“ којих је пре само три године било толико да нису могли стати ни на прсте једне руке, све док се нису сетили да позову Јахјагу, хајде да се бавимо свим оним Србима, најбољима међу нама, који живе у енклавама на Метохији, селима око Приштине, северном делу Косовске Митровице, али и онима који живе у Краљеву, Чачку, Куршумлији, Нишу и Београду и који се и данас надају да ће се вратити у Приштину, Призрен, Ђаковицу и Пећ; Хајде да говоримо о њима, њиховом страдању, жртви и величини, уместо што се бавимо онима који су познати по томе само зато што су Срби који поричу све што је српско, који су просто израчунали да се данас у Србији највише исплати бити анти-Србин, ништа лично, ако се они питају, то је само посао као и сваки други…

Тагови: Мина Ћурчић, Миредита