МИЛУТИН МИЋОВИЋ: Прогони и програми

Званична Црна Гора не може ни петнаест дана издржати да не направи неки инцидент који је унижава. Из амбиције да пред својим грађанима пошто-пото показује и доказује свој суверенитет, управо покаже рањивост суверенитета и пред онима који су равнодушни на њене амбиције. Ево последњег инцидента, који је преплавио нашу брдовиту земљу: српском амбасадору Владимиру Божовићу је од стране Министарства иностраних дјела Црне Горе уручена нота да напусти Црну Гору као непожељна особа, због тога што се осврнуо на историјски догађај од прије 102 године – уједињење Црне Горе и Србије и стварање Краљевине Југославије. Слушали смо пажљиво шта је говорио амбасадор Божовић, иначе рођени Никшићанин, на отварању изложбе Подгоричке скупштине из 1918. И онај ко критички мјери сваку ријеч ту не може наћи замјерку. То уједињење било је „израз већинске воље, остварење историјског сна српског народа“. Такве кфалификативе користили су и савјетници краља Николе Петровића, као и најзначајнији историчари и интелектуалци из Црне Горе. И ако би неко тражио длаку у јајету у Божовићевом говору, не би је могао наћи, јер је говорио јасно, и с увидом на различите ставове поводом Подгоричке скупштине у нашој савремености. Свако је слободан да има „своје мишљење и став прем Подгоричкој скупштини, али нико не може да мијења историјске истине“. Црна Гора и Србија су сада самосталне државе, нагласио је, али ваљда никоме нормалном не пада на памет да забарањује историјско сјећање, и обиљежавање годишњице тог значајног догађаја из историје Црне Горе.

Кад се овај инцидент који је направио одлазећи министар иностраних дјела (читај одлазећа влада Црне Горе) погледа са различитих страна, долазимо до једноставног закључка: у Црној Гори је забрањена слобода говора, и изношење истине! Знали смо то и раније, али овај примјер је разголитио званичну Црну Гору, која свој, српски народ дави ево 20 година, зазирући од њега као од грађанина другог реда. Државни напади на српски језик, писмо, цркву, историју, ријечју – покушај мљевења њиховог идентитета ваљда је био један од најважнијих државних послова званичне Црне Горе поледњих 20 година. Али нијесу самљели тај идентитет, јер се истина не може самљети. И управо из те претјеране и гротескне амбиције да униште државотворни народ у Црној Гори спотакли су се о тај камен и, ипак, изгубили власт. Напокон. Ваљда је једина истина – да Срби у Црној Гори поштују и не кривотворе историјску Црну Гору, а да је црногорска власт покушала да је компромитује, мијењајући јој језик, писмо, цркву, историју. Е зато је тај конвертитски дух осјетљив и раздражљив, и згране се зачас кад чује истину. Кад је чује од некога ко је Србин Црногорац, и амбасадор Србије у Црној Гори, и кад говори у име српског народа, и кад се очекује да нас јавно и слободно подсјети на историјску истину.

Зашто су новоцрногорци тако болно осјетљиви на Србе Црногорце? Је ли то ствар само политике или ултранационалне патологије, која се морала развити за последњих 25 година организованог притиска на Србе у Црној Гори да пристану на лаж. За све то вријеме новоцрногорци су ликовали у понижавању већег дијела свог народа, који су, умјесто заштите у својој држави, добијали презир, понижење и прогон. Али, Срби Црногорци показаше се божији народ, јер не замрзјеше браћу новоцрногорце, него их чак и сажалише, као оне, који „не знају шта раде“. Наздравље, Владимире Божовићу.

Пише: Милутин Мићовић

(Аутор је књижевник)