МИЛУТИН МИЋОВИЋ: О незаслуженом дару

Не бих, а морам. Не морам, али ме приморавају. Моји су, а они не држе да сам њихов. Што бих био њихов, кад је љепше бити свој. Али, ипак, своји смо, иако се ниокошта туђимо.

Чувајте се, лидери, лизијерно је бити лидер, у ушима ми звони ријеч мог пријатеља. Посебно ако то нијесте! Не видите то ви како ваља, видим, чим из свега грла по трговима говорите, сигурни у оно што нијесте.

Један ми каже, који употребљава руралне, скоро библијске метафоре: Има лидера који имају петљу да буду лидери, и не носе чактар, али највише је оних лидера који само носе чактар, а немају петљу. Код њих је изједначено чактарање и лидерисање. Има и оваца које то тако примају. Има оваца које иду за овном, не зато што је ован, него што му је припучен чактар.

Овај увод узимам ко звонце за већу пажњу. Јер чактарење лидерско само убија пажњу и подиже несношљиву буку, у којој се губи свака мјера, и свака вриједност.

Касапница је ово, каква поезија,…Ми Срби смо непријатељи и себи, у пјесми, каже Ранко Јововић. Много је мучено српско питање у Црној Гори ево више од двије деценије. Много се мука ту видјело али – било је љепоте, и подвига. Кроз ту муку дошли смо и до неких дубљих сазнања. Барем то, да нам више свак не може бити вођа.

Ево опет неки лидери кажу, не слушајући како се то у народу слуша: „Ми смо аутентични Срби“, што би значило да су они други неаутентични? А који су то „аутентични Срби“ а који би били неаутентични? Контекст налаже један једини распоред и вредновање. „Аутентични Срби“ су они које народ кроз изборе доведе на власт, а неаутентични Срби су они који их гласају на изборима, да би ови дошли на власт.

Даље, долазимо до простих формула, слиједећи вредносне мјере и логику наших лидера: „аутентични Срби“ у Црној Гори само могу бити плаћени Срби, а Срби који ове плаћенике доводе на власт су неаутентични. Даље, мјера доброг Србина је његова плаћеност за србовање, од ове или оне државе, или у овом случају – од ове и од оне државе. Разумљиво, скоро је немогуће не умислити дугогодишњем српском лидеру да је он велики Србин, ако је за изузетно србовање добро плаћен и од једне и од друге државе. Разумијем, да су се ипак сустезали, кад су рекли да су само они „аутентични Срби“ засигурно су мислили да су они – најбољи Срби. Надсрби у односу на оне Србе који су их гласали, и попели на то мјесто, онда остали тамо гдје су били, заборављени и презрени од ових које су попели на власт.

Они Срби с великих литија који су их гласали нијесу ни од кога тражили никакву плату ни платицу, ни дневницу ни част ни власт. Тражили су Божију правду, и наду, да не пропадне у Црној Гори народ на кога се острвила црногорска држава. Тај народ је тражио да сачува у својим њедрима претке и потомке, памћење, ћивоте, живу цркву, језик, слободу пред Богом и родом. Ишли су по педесет километара пјешке на опанке, ни од кога нијесу ништа тражили, да би од Бога добили оно што траже из дубине душе. Е шта сад, браћо лидери? Народ је добио оно што је у Бога тражио. И вас поставио чак да државом управљате. Хоћете ли сад таквом причом да проспете народну муку, и да пљунете на дар који сте незаслужено добили?

(Аутор је књижевник)