МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: Учитавање смисла у позоришту апсурда

Учесници у немилосрдном обрачунавању, без обзира којој политичкој групацији припадају, строго пазе да не помену окупациону силу која им стоји над главама

За француске суверенисте, Мастрихтски уговор је обележио почетак црног раздобља новије историје земље. Избрисане су вековима утврђиване границе, држава се одрекла националне валуте и права да, по потреби, одређује њен курс, приставши на спољашњу контролу буџета, обим инвестиција и висину дефицита, да се потом, тихо и без скупштинске дебате, врати у загрљај војног савеза из којег ју је Де Гол, шездесетих година, био истргао. (Ратно савезништво је једно, а присуство страних трупа у земљи нешто друго.)

Уследило је расељавање индустријских постројења од Пољске и Румуније до Индије и Кине, узмицање пред економски јачим партнером са оне стране Рајне, послушност према бриселским захтевима и прописима, као и према мерама Централне европске банке са седиштем у Франкфурту. На изборе за Европски парламент не изиђе ни 30 одсто грађана. Чему, кад се мишљење гласача ни у шта рачуна. Узалуд је, на једном референдуму од пре десетак година, одбачен текст понуђен од ЕУ бирократије: неколико месеци касније, влада је ипак усвојила прописе који код гласача нису прошли. У таквим околностима, и редовни избори су изгубили смисао и важност.

Социолог и антрополог Емануел Тод изјашњавање на председничким и парламентарним изборима карактерише као пуку позоришну представу. Врховну афирмацију демократског устројства земље упоређује са изборима одржаним у Данској године 1943. Социјалдемократи су, на тој консултацији, добили 46 одсто гласова, другопласирани око 20 одсто, и тако даље све до националсоцијалиста са два одсто присталица, на увесељење немачких окупатора, стварних господара у оном тренутку поробљене земље.

Не знам колико у овој мрачној слици има галског претеривања, тек, уз поштовање размера и локалних посебности, приказана панорама има наметљивих сличности са приликама у данашњој Србији. Она, очевидно, ужива статус земље са ограниченим суверенитетом: део територије јој је дословно окупиран, окупатор се повукао у сенку и шаље поруке преко трећеразредних изасланика. Он надгледа правилно одвијање изборних процедура, оцењује стање у судству и медијима, степен корупције, висину пензија и плата, пореску политику и правац инвестиција. Дакле, све. Савети протектора се усвајају без поговора, код једног дела елите послушно и са захвалношћу, код другог са ћутљивим негодовањем, што излази на исто. Угурани смо у тесну, загушљиву просторију, где је свако свакоме на сметњи, обасипамо се оптужбама и увредама, а о ономе што нам је најважније – ћутимо, не помињући име силника који нам је отео достојанство и део животног простора.

Француска је, ипак, добровољно пристала на подаништво, а видела је и нешто користи од тога. Ми смо самосталност и независност изгубили после војне акције под командом водеће силе планете. Остали смо разграђених државних граница, претрајавамо под будним оком освајача који чека да се уморимо и помиримо са „реалношћу“, да се одрекнемо себе, на шта нико неће или не сме да пристане.

Свакодневна представа домаћег позоришта апсурда тече по инерцији која је добила сопствено, незаустављиво убрзање. Односи међу учесницима игре затровани су болесном нетрпељивошћу, у тангенцијалној вези са реалним стањем у времену и простору. Учесници у немилосрдном обрачунавању, без обзира којој политичкој групацији припадају, строго пазе да не помену окупациону силу која им стоји над главама, да се не одреде према питању отетог дела територије, иако је то, поред економског развоја, једини предмет о коме би морали говорити. Одлучујући чинилац ове наоко просте једначине је негде другде, далеко и високо, и готово је свеједно где ко стоји и шта говори. Земља је под туђинским надзором, а јавне личности играју у комаду зарад саме игре, борећи се, по навици, за власт коју неће моћи ваљано да употребе. Покварен ваздух, заостао од бомбардовања, мути памет и трује душу.

Одвратност према загађеној атмосфери излива се у луду и неразумљиву мржњу; јавне расправе се своде на вређање, клеветање и подметање. Мржња на тренутно владајућу већину дође као једини преостали облик испољавања снаге и воље. Та мржња је утолико јача што је власт слабомоћна и, као таква, непрестани изазов за оне који не успевају да је се домогну. Владајућој екипи, уза све њене промашаје и недомашаје, приписују се најгора зла модерног доба, од фашизма и нацизма, до корумпираности и популизма. Њена диктаторска природа се свакодневно изобличава, и никоме не смета суштински бесмисао таквих оптужби. Нема, наиме, примера у новијој политичкој историји да се диктаторска власт, у сопственој земљи, у делу јавних гласила из дана у дан напада. Тиранија која то трпи је јадна и безопасна тиранија.

Заклету мржњу не збуњује ова апсурдна ситуација. Њени мерни инструменти су окренути наглавце. Одређење слободног јавног гласила види се у степену непријатељства према властима. Лист, или телевизијски канал, у коме унапред знате шта ћете прочитати, видети или чути (покуде, ако је у питању опозиционо гласило и похвале, ако је наклоњено Влади) – такво гласило је у врло слабој вези са слободом. Мржњи то не смета. И нападнути, и нападачи, уживају у поганој забави оцрњивања, служећи се сличним речником. Све је допуштено, осим помињања великог мешетара зла, тровача нашег скученог и прегаженог тла.

Мржња је духовна храна очајника. Она живи од препознавања криваца у сапутницима и сапатницима, слепо насрћући у мишјој рупи, беснећи у карантину безизлаза. Истине ради, треба рећи да смо се у тој настраној дисциплини дуго увежбавали. Власт, која је наступила по окончању грађанског рата 1945, упућивала нас је на гутање понижења и скривање осветољубивих примисли. Са друкчије мислећима она није расправљала; њих је требало ликвидирати. Клица зачета у тој помрчини, проклијала је у садашњој релативној слободи. Противник је смртни непријатељ. Мржња је по речима Ортеге и Гасета (1883–1955) виртуелно убиство. Домаће врзино коло нетрпељивости пуно је недотучених осуђеника. На јавној сцени дивља Цицеронов „окорели бес“. Мрзитељу је страно двоумљење, промишљање и пажљиво одмеравање. Оптужба се не мора доказивати, она је свој циљ испунила изношењем на светло дана. Страсна као и љубав, зачета, изгледа, у истом одељку можданих ћелија, она разара оно што љубав настоји да очува.

Постоји, ипак, један вид мржње који се може правдати, мада је, и оправдан, прилично јалов. То је мржња према деспоту. Наши мрзољупци ту, још једном, омашују. Силника, који нас је крајем прошлог века утерао у слепи сокак, они поштеђују. И сувише је јак, с њим се није шалити. Део елите, накалемивши стокхолмски синдром на традиционалну рајетинску послушност, обожава светског моћника, слуша његове савете, оберучке прихвата емисаре, или их позива да припомогну у решавању домаћих тешкоћа. Господар света је, иначе, велики поштовалац слободе медија, што је потврдио у априлу 1999. рушењем зграде београдске Телевизије и Авалског торња, као и убиством 16 помоћних радника Седме силе. Што се истинољубивости тиче, он нам и ту даје узор са својим fake news, у чему их наши таблоиди неспретно опонашају. Вишемесечно натезање и пребројавање гласова на Флориди, приликом избора Буша Млађег, такође је пример за углед.

Ступњеви на којима власт испољава силу, врло су различити. Измишљањем непостојећих грехова заташкавају се мање, стварне погрешке, које заслужују конструктивну критику. Нападање домаћих званичника жалосна је и малоумна забава. У врло деликатном положају су критизери старији од седамдесет година: поднели су, без речи протеста, владавину једног самоизабраног (доживотног) председника, да би сада откривали тиранију у условима какве-такве слободе, и пуштали мржњи на вољу. Треба их разумети. Оно некад је било одвећ јако и опасно. Ово данас је нешто друго. Дошло време да на било кога изруче целог живота нагомилавани јед.

Само да једног дана не пређу са речи на дела.

 

Аутор Милован Данојлић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Печат, 15. мај 2020.