Међу речима које обележавају овај тренутак нашег незадрживог напредовања према лепшој будућности истиче се варваризам тајкун. Од јапанског taikun, кинеског tai kuan, преко енглеског tycoon, стигла је у нашу према туђицама гостољубиву провинцију. Тамо, где је рођена, и у земљама кроз које је пропутовала, реч је имала значење велики владалац, моћник, имућник, буџован, ловатор, Хрвати би рекли богатун.

Углед тајкуна је, у нашој средини и у овом часу, двосмислен и противречан. Једни се диве успесима пословног човека, други га из истог разлога мрзе, трећи га презиру као нечасну особу, готово као преступника коме земаљски закони не могу да стану на пут. Један део политичке елите и јавних гласила живи захваљујући његовој издашности, док од народа изабране властодршце хвата немоћан бес при помену „великог владаоца“. Анатемишу га као пљачкаша и лупежа чије је место у затвору, а опет га тамо, из неких формалних разлога, не могу стрпати. Оптужба наилази на добар пријем код сиромашних и потребитих слојева: уза све дивљење успешности продорног појединца, ти слојеви имају добрих разлога да га се плаше и да га се грозе. Овако или онако, тајкун се обогатио на њиховој грбачи: код нас је, у доба Транзиције, будзашто присвојио плодове полувековног народног труда. У питању је, дакле, грабљивац који је добио законско овлашћење да граби и отима, тј. реч је о капиталисти. Ко хоће да га оцрни, треба само да наведе колико је милиона у једној години згрнуо.

У начелу, ми смо прихватили капиталистички поредак и тржишну привреду, али се, полусвесно, и даље држимо Прудонове максиме да је власништво крађа, а велико богатство чист бандитизам. На то нас упућује традиција патријархалног задругарства, као и усвојена идејна мерила из година самоуправног социјализма. Ондашњи властодршци су живели нешто боље од просечног грађанства, али се нису одвајали; били су опседнути очувањем власти, а не стицањем материјалних богатстава. У општој скромности било је једнакости, у оскудичењу је било равноправности. „Брига за радног човека“ је, у здравству, школству, радном законодавству и социјалној заштити, имала и неких лепих постигнућа. Живело се скучено, свакидашњица је била прилично досадна, али су се тегобе подносиле са осећањем извесног достојанства, без горчине што је у душама оставља бестидна класна подељеност. Појединцима је, свакако, недостајала прилика да се „размахну“ да, себи и другима, покажу шта могу и шта знају. Живело се у пристојно уређеном логору, без слободе штампе у којој данас уживамо, са редовним оброцима и мршавим приходима.

Капије логора су од шездесетих година прошлог века биле широм отворене; ко је хтео, могао је окушати срећу у хваљеном иностранству. Са одбацивањем те утопијске идеологије, иностранство нам се увалило у кућу, најпре бомбама, потом робом и инвестицијама. Промена је, у први мах, поздрављена са одобравањем и великим надама. Објављена је могућност општег „размахивања“, да се убрзо испостави да није свако рођен за учешће у беспоштедној утакмици. Огромна већина је остало онамо где је вековима таворила. Дошло је до разочарања. Прижељкивали смо капитализам са људским ликом, а не ову, голу суровост. Чинило нам се да је могуће сачувати извесна достигнућа претходног економског устројства, додајући му појачану куповну моћ и потрошачко обиље уочено у шопинг туризму. Замишљања су нам се, на првим корацима, изјаловила. Дошло је оно што људски створ, од изгона из Едена, вуче и трпи: неизменљива мука постојања. Испливали су тајкуни, борбена авангарда конкурентске утакмице у којој све што не успева да се одржи на тржишту треба да умре; отворена је арена на којој се води дарвинистичка борба за место под сунцем. Из те утакмице је већина људског живља унапред искључена. Њој је остало да тежњу за важношћу остварује у комшијским споровима. Друштво се поцепало, зинули су класни понори.

Отуда мукли зазор према тајкунима, помешан са невољним дивљењем: није ни њима било лако винути се изнад спутане свакидашњице. Тешко је помирити се са непријатном истином да је, захваљујући приватној иницијативи, изграђен најпродуктивнији систем који су људи успели да смисле. Прост, природан проналазак, ослоњен на неке неискорењиве одлике људске природе: на вољу за важношћу, на згртању земаљског блага, на потребу потврђивања неограничене моћи. У остваривању тих подстицаја и тежњи, поредак, накнадно, даје допринос општем напретку. Његову грамзивост ограничавају и ублажују, донекле, пореска политика, религија, уметност, добротворне задужбине и слободна критичка реч, која га опомиње на ред, па су и наши, новопечени тајкуни, принуђени да попију понеку горку чашу, смешу мржње и дивљења, зависти и једа, поштовања и пакосне злобе.

***

Колико ми очување природе лежи на срцу толико сам неповерљив према партијама и покретима који ту бригу истављају као политички програм. Такво ангажовање је, готово по правилу, узвишени изговор за намиривање ниских рачуна. Загађивање природне околине почело је, ваљда, са димом инквизиторских ломача, да му индустријска револуција дадне пуни замах; оно је погонска сила обоготвореног Прогреса. Сад, кад је ћар почео гутати вајду, главни загађивачи би да зауставе придошлице у развијању сопствених економских могућности. Иза вапаја за чистотом природе крије се, готово редовно, већа или мања прљавштина. Како да узмете озбиљно еколошку кампању великог дневника, кад се за свако његово издање, негде у Јужној Америци, посече једна шума? Радикална еколошка идеологија је плод паразитске доколице. Капитал, бесплатно уступљен од оскрнављене мајчице природе, издаје се неупућенима са високом каматом, па би вођама Зелених добро пристајао назив зеленаши.

Не могу да заборавим немачког зеленка Јошку Фишера, иначе министра спољних послова који је, као заљубљеник у природу и у човека који је њен саставни део, одредио да „Србе треба бацити на колена“. Ваљда је имао на уму да у том, клечећем положају, можемо пуним плућима удисати дах земље, као и честице ослабљеног уранијума којима нас је човекољубиви Јошка, са својим савезницима, крајем прошлога века почастио. Њему се, са друге стране Рајне, придружује звезда француског еколошког покрета, једно време министар за заштиту природе Никола Ило. Против њега су, ове јесени, пет жена поднеле тужбу за силовање. Тужитељке је, вероватно, охрабрила прекоокеанска иницијатива Me too (И ја, И мене су). Речити пример неусклађености моралних норми и еколошког идеализма: док се, на једној страни, Никола Ило залагао за чистоћу природне средине, на другој је загађивао људску средину. Поменимо и оног нашег Шапчанина који је већ и презименом упућен да им се придружи.

***

На градској пијаци, под маскама, гледамо се испод ока. Пакао, то су други, зуји ми у ушима опомена великог егзистенцијалисте. Свако је свакоме извор смртне опасности. У реду пред тезгом са воћем и поврћем, поштујући прописану раздаљину, пратим неважна збивања. Испред мене црнкиња. Десном руком пребира и одмерава главице зелене салате, а левом придржава дечја колица. Беба ударила у страшан, очајнички плач, на шта се мајка не обазире. Навикла је, а тренутно је забављена важнијим послом. То није уобичајено дечје кмечање, то је безнадежно запомагање, јаукање које је само себи циљ. Нема играчке, ни слаткиша, ни лепе речи који би ту беспомоћну патњу утешили и залечили. Дете негодује што се родило у свету оваквом какав је, у хаосу застрашујућих кретњи, наказних лица и насилничког бесмисла. Као да јауче сва мука афричког континента измештена у поднебље западноевропског благостања. Мајка се не осврће, чека да се дете исплаче, да се помири са безизлазом као што се и она помирила.

Насловна фотографија: Punit Paranjpe/AFP/Getty Images

Извор Печат, 10. децембар 2021.