Милош Здравковић: Кад се Срби на Косово врате
Косово и Метохија – простор богате историје, духовног и културног наслеђа и непролазне симболике за српски народ – и данас остаје место сусрета са сопственим идентитетом. Током недавне посете овом делу јужне српске покрајине, са пријатељима сам обишао део најзначајнијих светиња и историјске локалитете, у жељи да осетим оно што се не може пренети речима – снагу вере, време сажето у камену и тишину у којој векови говоре. Због овога се топло захваљујем пријатељу Зорану Вукићевићу који је организовао ово поклоничко путовање Косову И Метохији.
Путовање је започело у северном делу покрајине, у близини Звечана, посетом манастиру Бањска, задужбини краља Милутина из почетка 14. века. Иако делимично обновљен својом евидентном величином и богатством остављеним у камену-мермеру нарочито са повратком монаштва, манастир оставља снажан утисак. Његови остаци и зидине сведоче о златном добу српске средњовековне државе и његовом ктитору, али и о страдањима кроз векове.
Недалеко одатле, на узвишењу изнад косовске равнице, налази се поље Косово – место велике историјске битке и жртве из 1389. године. Нажалост, моји сународници га данас називају Газиместан, што је турцизам, име које потиче од два турска барјактара – Газија и Местана и њиховог турбета у близини споменика Косовским јунацима ( да у мом друштву није био господин Ненад Трајковић, умро бих а ово не би сазнао). Називати ово место правим именом – Споменик Косовским Јунацима на пољу Косово – није само ствар језичке тачности, већ и дубоко укорењен чин очувања историјског и духовног идентитета. Име Газиместан, као наслеђе османске власти, уноси дистанцу између нас и стварног значења боја и страдања које се овде одиграло. У његовом турском призвуку не осећа се заветна снага кнеза Лазара, ни жртва његова и српских витезова који су, борећи се за веру, слободу и отаџбину, себе положили у историјски незаборав и темеље српске и светске свести.
У времену када се културни и историјски појмови све чешће преиначују, прилагођавају или бришу, важно је да својим језиком бранимо истину. Назив поље ‘’Косово’’ није само географски термин – то је симбол страдања и постојаности, име које призива Видовдан, молитву, гусле, црквене звонике и тихе молитве монаха и мајки које су синове пратиле у бојеве без повратка.
Враћање тог имена није политичка порука, већ чин поштовања према прецима. Онима који су овде пали, али и онима који данас долазе, да се сете, да науче, да запамте. Поље Косово није само тачка на мапи – то је темељни камен страдања Косовских јунака за Србију и српско памћење, место на којем прошлост није завршена прича и битка, већ позив савести и завет будућности. Са тог места поглед сеже далеко, али још даље допире свест о историјском значају који тај простор носи и који нас обавезује.
О свему овоме сведочи и бели мраморни стуб, поред Споменика косовских јунака на пољу Косово, који је са својим песничким натписом-текстом Деспот Стефан Лазаревић, поставио непосредно после боја у знак сећања на великог самодржца, чудо земаљско и рига српски, званог Лазар, кнез велики са побожношћу непоколебивим.
Манастир Грачаница – светлост вере под сводовима вечности …
Следећа станица на нашем путовању био је манастир Грачаница, бисер средњовековне архитектуре и једно од најсветијих места Српске православне цркве. Уздиже се на благом узвишењу недалеко од Приштине, на месту где се некада налазила старохришћанска базилика из ВИ века. Ова светиња, посвећена Успењу Пресвете Богородице, подигнута је 1321. године захваљујући ктиторској руци краља Милутина из лозе Немањића – једне од најмоћнијих и најпобожнијих личности средњовековне српске државе.
Грачаница је последње велико задужбинарство краља Милутина, који је саградио или обновио више од 40 цркава широм тадашњег српског краљевства. Од свих њих, Грачаница се издваја као јединствени спој уметности, теологије и духовности. Њена архитектура представља врхунац такозване „српске византијске школе“ – петокуполна грађевина у облику двоструко уписаног крста, са централном куполом која се уздиже над простором као симбол неба које се спушта на земљу.
Унутрашњост манастира осликана је фрескама непроцењиве вредности које потичу из времена када је црква тек била завршена. Живопис у Грачаници дело је врхунских мајстора византијског сликарства, а најпознатије сцене обухватају Велики празнични циклус, као и приказе страдања Христа, Богородичин живот, фреску ктитора краља Милутина и краљице Симониде, али и изузетно снажне приказе Страшног суда. У фрескопису се може приметити и рана употреба реалистичнијег израза у приказима лица и покрета – што Грачаницу чини значајном не само верски, већ и уметнички.
Процењује се да манастир данас садржи око 4000 ликова на 3000 квадратних метара зидних површина, што га сврстава међу најбогатије осликане манастире православног света. Међутим, оно што Грачаницу издваја није само број, већ дубина израза и духовна снага сваког призора – као да свака фигура на фрескама дише, моли се и опомиње посматрача.
У дворишту манастира време као да стаје. Иако је ограђен зидовима, густим зеленилом и бодљикавом жицом, овај простор пружа осећај безвременог мира. Често се чује тиха молитва, шум лишћа и звук звона са звоника који зове и опомиње. Овде се и данас свакодневно служе литургије, а сестринство манастира, предвођено игуманијом, сведочи тиху, али непоколебљиву жељу и борбу за опстанак духовног живота и наслеђа Срба на Косову и Метохији.
Манастир Грачаница није само историјско сведочанство, већ и жива светиња. Упркос тешким условима, непризнавању и повременим притисцима, присвајању, остао је симбол постојаности српског народа у овом делу света. Због своје изузетне историјске и културне вредности, манастир је уписан на УНЕСКО-ву Листу светске културне баштине 2006. године, као део „средњовековних споменика на Косову“.
Насеље које га окружује – такође названо Грачаница – једно је од ретких места у околини Приштине где Срби данас чине већину. Управо ту смо и преноћили, недалеко од манастира, у друштву пријатеља, добро вино и још бољу причу. Ноћ је била спокојна, небо ведро, а осећај присуства нечег узвишеног присутан у сваком погледу на куполе које су се црнеле у месечини. Те вечери, далеко од буке и свакодневних брига, чинило се да свет и даље има центар – и да је он управо овде на Косову и Метохији.
Сутрадан смо посетили оближње село Сушица, до прелепо уређеног манастира са малом црквом посвећеном Св. Димитрију, где нас је дочекала и угостила богобојажљива игуманија Ирина, након чега смо се упутили ка царском граду – Призрену.
У подножју Шар-планине, на реци Бистрица, лежи Призрен – град у којем сваки камен сведочи о вековима српског постојања, духовности и државности. Некада поносно српско средиште, данас је сведен на тихо присуство преосталих Срба, којих је, од некадашњих 12.000, остало свега десетак.
А ипак, и тих неколико људи, мноштво цркава, светиња, споменика и неизбрисивих трагова овог некадашњег српског царског града– више је него довољан разлог да се Призрен обилази и у њега враћа.
Свети Архангели: Маузолеј цара Душана
На самом излазу из града, уз тихо жуборење на обали Бистрице, налазе се остаци манастира Светих Архангела – монументалне задужбине и гробног места цара Стефана Душана Силног. Некада величанствен манастирски комплекс, изграђен у првој половини 14. века, био је не само духовни центар, већ и симбол моћи српске средњовековне државе.
Данас од њега остају темељи, камени зидови и тишина испуњена историјом. Монаси, у своје време, преносили су камен по камен како би манастир васкрсавао што и данас чине, али је вековима трпео разарања – од турске окупације до најновијих таласа мржње и насиља крајем 20. века. Ипак, оно што није успело силама разарања, чувају успомене и гробница цара Душана. Посебан емотивни доживљај био је стајати крај гробнице најмоћнијег српског владара. Гробница је обновљена шездесетих година прошлог века.
Обилазак овог места не оставља равнодушним. Испод камене плоче, у миру тишине и сунца које се спушта низ планину, осећа се присуство онога што је некад било велико, богато и моћно. Његове мошти данас почивају у београдској Цркви светог Марка, али душа тог великог владара остала је у долини Архангела, где је желео да му се подигне вечни дом.
Богородица Љевишка: Фреске које су преживеле погром
У самом срцу Призрена, тик уз уске, калдрмисане улице, уздиже се црква Богородице Љевишке – ремек-дело српске средњовековне уметности и архитектуре. Подигнута у време краља Милутина, на темељима ранохришћанске базилике, црква одише византијским стилом и духовношћу. Данас опасана бодљикавом жицом, сведочи о страдању ове светиње и српског народа.
Унутрашњост цркве крије једне од најлепших фресака српске и византијске уметности – приказе Христа Пантократора, Пресвете Богородице и свештених сцена из Новог завета. У њиховим погледима и линијама очитује се светлост духовне зрелости једне цивилизације.
Ипак, ни Богородицу Љевишку нису поштедела модерна времена. Током погрома 2004. године, црква је спаљена и оскрнављена. Фреске су претрпеле неповратну штету, зидови су били црни од дима, а њено достојанство нарушено дивљаштвом. Данас је под заштитом УНЕСКО-а, али и под будним оком историје – као симбол страдања и непокорне вере.
Цркве и црквице Призрена: Тихе страже прошлости!
Осим Богородице Љевишке, Призрен чувају бројне друге цркве, које су разасуте по градским брежуљцима и завученим улицама. Ту је и црква Светог Спаса, скромна по величини али моћна по значају, из 14. века, као и црква Светог Николе – у којој се још може осетити дах минулих литургија и свећењака.
Саборни храм Светог Ђорђа са својом малом црквом званом црква Руновића, у центру града, обновљен је и поново служи као жива светиња, мада уз строге мере обезбеђења. Некадашњи храм, који је окупљао хиљаде верника, данас чува тек неколицину – и упорност свештеника као и оближње монаштво Богословије са својим штићеницима, који нису напустили Призрен.
Свака од ових цркава, иако често затворена или оштећена, говори језиком тишине и светости. Оне су сведоци духовне моћи српског народа и трагичне судбине једног града који је кроз векове био подложан ударима, али никада духовно покорен.
Призрен: Град који памти, иако га заборављају
Призрен је некада био прави космополитски град – трговачки, верски и културни центар. У њему су вековима живели Срби, Албанци, Турци и други народи. Срби су чинили значајан део популације, имали своје школе, судове, цркве, трговачке куће.
Већина је напустила своје домове после доласка међународних снага, а цркве и куће су спаљене, опљачкане или претворене у рушевине. Данас, Срби у Призрену живе у страху, тихо и повучено, често у зградама под обезбеђењем. Деца ретко излазе сама, а литургије се обављају уз пратњу међународних војника.
Ипак, ни таква стварност не брише оно што Призрен јесте – један од најважнијих градова српске историје и духовности. У његовим зидинама, речима, песмама и молитвама, још увек живи неизбрисив дух српског народа.
Посета Призрену није обичан пут. То је повратак у време и сусрет са истином – о постојању, трпљењу и непрекидној нади. Манастир Свети Архангели, гроб цара Душана, Богородица Љевишка и остале цркве са тврђавом и поткаљајом– нису само споменици. Они су део нас самих.
И док се Срби не врате у Призрен у већем броју, док се не зачују дечји гласови око цркава и док се литургије не буду служиле без страха – остаје нам обавеза да Призрен не заборавимо. Јер град који памти, подсећа и опомиње – не сме и не може бити заувек изгубљен.
У традицији Призрена, често се говори: „Ко попије воду са шадрвана, поново ће се вратити у Призрен.“ То није само пуки фолклор – то је тихи завет, позив срца, симбол невидљиве нити која веже човека за град из којег, духовно гледано, никада није ни отишао. Моји пријатељи и ја смо је попили!
То што си попио воду са шедрвана има посебну тежину. Ниси ти само прошао кроз Призрен – Призрен је прошао кроз тебе. Тај гутљај воде, хладан и бистар, из камене чесме на Шадрвану, у средишту града, запечатио је твоје место у његовој причи. Вода је ушла у тебе, а са њом и дух града – душа калдрме, мирис бистричке ноћи, туга празних домова и светлост над иконостасима.
Вратићеш се. Можда не знаш када, можда не знаш како, али вратићеш се. Не само ти, већ сви они који су са срцем ходали његовим улицама, застали испред Светих Архангела, осетили мир код Богородице Љевишке, помолили се у тишини оштећених цркава.
Призрен чека. У њему су кључеви закључаних врата још увек у брави. Црквена звона, иако често нема ко да звони, још увек се чују а шaдрван – он не престаје да тече. За сваког ко верује да повратак није само корак уназад, већ поглед напред, ка правди, миру и поновном животу.
Пут нас је затим водио ка Великој Хочи…
Пре скретања за Велику Хочу продужили смо до оближњег села Зочиште и истоименог манастира са црквом посвећеном Св. Врачима Козми и Дамњану, који је пострадао у више наврата кроз векове али се увек враћао из пепела у свој својој лепоти, вредности и значају где и данс многи долазе на молитву, благослов и спас од разних болести и недаћа.
Велика Хоча, метохијско село код Ораховца, чува чак тринаест православних цркава, многе из средњег века. Ово место је аутентичан пример упорног трајања српског народа упркос вековним недаћама. Свака црква – било да је обновљена или оштећена – чува причу о духовности која не ишчезава.
Обишли смо кућу Спасића из 1830. године, где нас је љубазни домаћин провео кроз некада импресивно здање и поделио успомене и документе о прошлим временима и славним прецима. Обишли смо цркву Св. Стефана у центру села као и гробљанску цркву Св. Николе покривену камени плочама. У Великој Хочи смо преноћили у дому породице Петровић – вредних људи, који имају своју виницу поред Дечанске, ентузијаста који се упорно труде да очувају живот Срба у овом значајном месту. Сада граде и музеј вина у овом селу по којем су надалеко познати. Иначе, у Средњем веку у Великој Хочи живело је око 30.000 људи. Данас их је свега око 450.
Наредна станица био је манастир Високи Дечани – монументална задужбина краља Стефана Дечанског. Овај манастир, под заштитом УНЕСКО-а, чувен је по својој архитектури и изузетно очуваним фрескама, које представљају врхунац српског зидног фресkо сликарства. Његове зидине пуне су духовности, мира и спокоја, осећа се вечност у свој својој неспокојности окружења у којој се налази. То је једини српски манастир који током векова није био уништаван нити напуштан. Ипак, често је био мета албанских терориста – од Другог светског рата (када је то била италијанска окупациона зона) па до данас, када га чувају италијански војници у саставу КФОР-а. У том периоду живот су изгубила тридесеторица италијанских војника. Тог дана, током литургије, присуствовали су и италијански војници.
Посебно занимљива је прича о две воштане свеће.
У манастиру Високи Дечани, монаси су вековима чували две велике воштане свеће. Према предању, оне су биле намењене српском краљу – ослободиоцу Косова. Кроз векове отоманске владавине, ратова и разарања, монаси су те свеће брижљиво чували, уз завет да ће их запалити само када се српски краљ поново врати на Косово као ослободилац.
Једна свећа упаљена је када је принц, (касније краљ) Александар са српском војском ушао на Косово током Првог балканског рата. Друга још увек чека – јер монаси верују да ће прави тренутак наступити када дође време духовне обнове и трајног мира, а не само војног присуства. Данас се ова легенда преноси као подсећање на веру, стрпљење и наду у обнову и јединство српског народа. Свећа и даље чека – да правда, истина и слобода поново засијају на Косову.
Наше ходочашће Косовом И Метохијом смо завршили у Пећи посетом нашем манастиру Пећкој Патријаршији.
На западном рубу Косова и Метохије, уз реку Бистрицу, окружен чемпресима, стаблима дуда и стенама, уздиже се Пећка Патријаршија – духовно срце Српске православне цркве и сведочанство вековне борбе народа за веру, идентитет и опстанак.
Током своје недавне посете овом светом месту, имао сам ретку прилику да, осим што сам видео сваку цркву, свод, фреску и испосницу, слушам и предавање кустоса – професорице историје из Загреба. Са прецизношћу академског духа, али и са необичним поштовањем и емоцијом, испричала ми је историју ове светиње до најситнијих детаља. Свака реч била је кључ који је отварао ново значење зидова које сам до тада гледао само очима, а сада – и душом.
Свети комплекс четири цркве са припратом ништа мање значајном …
Пећка Патријаршија није један храм. То је комплекс четири цркве: Црква Светих Апостола, Црква Светог Димитрија, Црква Богородице Одигитрије и Црква Светог Николе, које заједно чине својеврсну духовну симфонију. Спојене у једно тело, а духом различите, оне прате развој српске духовности од 13. до 18. века.
Најстарија, Црква Светих Апостола, задужбина је архиепископа Арсенија Првог. Ту су вековима крунисани и сахрањивани поглавари Српске цркве. Њени стубови и фреске, са погледима светаца који делују као да посматрају сваког посетиоца појединачно, сведоче о првим темељима духовне самосталности српског народа.
У цркви Светог Димитрија и Богородице Одигитрије, кроз фреске се може видети и процват српског средњег века – лица светитеља пуна су израза, боје још увек живе и топле. Кустос нам је указао на детаље које обичан посетилац не би приметио: на начин на који се Исус Христос приказује у различитим епохама, промене у иконографији, дубоко значење сваке сцене.
Зидови који памте …
Шетајући кроз комплекс, нисам могао да не осетим видљив проток векова. Патријаршија није музеј – она је живо средиште молитве, место где је сваки камен дотакнут руком неког монаха и мученика, где свака икона има своје чудо, а сваки угао своју причу.
Кустос је говорио са аутентичним поштовањем према овом месту. Објаснила је како Пећка Патријаршија није само верски објекат, већ симбол идентитета једне нације. Она је била седиште српских патријараха још од 13. века, када је Арсеније Први, наследник Светог Саве, из Жиче преместио архиепископију у Пећ, тражећи безбедније окружење. Касније, 1346. године, овде је установљена Пећка патријаршија као аутокефална Српска патријаршија, у време цара Душана.
Кроз векове отоманске владавине, док су манастири разарани, а храмови претварани у рушевине, Пећка Патријаршија је опстајала, обнављала се, чувана жртвом и молитвом. Њени чемпреси, под којима сам стајао, стари су више векова – сенке тих стабала падале су на раме сваког српског патријарха.
Тишина која говори …
Посебно ме дирнуло како тишина овог места није обична. То није тишина одсуства звука, већ присутност вечности. Није то тишина смрти, већ сведочанство о животу. Чак и када нема богослужења, сваки корак по дворишту, сваки поглед на фреску или куполу носи унутрашњи глас који тихо понавља – овде сте своји, овде припадате.
На тренутак сам зажмурио, слушајући Бистрицу како жубори и ветар како се провлачи кроз лишће. Осетио сам необичан мир. Не онај туристички осећај „бити негде“, већ дубоку духовну присутност, као да сам пронашао нешто што ми је припадало одавно, али сам то тек сада спознао.
Завет за будућност …
Данас, Пећка Патријаршија се налази под заштитом УНЕСКО-а, али и под јаким мерама обезбеђења. И даље је седиште српског патријарха где се и устоличавају кроз векове. И даље се у њој служи литургија, моли за народ, чува оно што ниједна сила кроз историју није успела да уништи – вера и идентитет.
Моја посета била је више од обиласка светиње. Била је то лекција из историје, вере и издржљивости народа који, упркос свему, не напушта оно што је свето. Била је то и тихи сусрет са сопственим коренима.
И док сам напуштао ово свето место, знао сам да га заправо не напуштам. Јер Пећка Патријаршија не може да се остави иза себе. Она се носи у срцу. Попут живе ватре која не сагорева, већ греје – кроз време, кроз успомену, кроз завет.
Ова посета Косову и Метохији није била обично путовање за мене и моје пријатеље – била је то духовна експедиција, сусрет са собом и сопственим наслеђем. Светиње које смо обишли нису само историјски споменици – оне су живи чувари народне свести, вере и постојања. Упркос изазовима савременог времена, Косово и Метохија остаје колевка, срце духовног, културног и материјалног идентитета српског народа.
Милош Здравковић
23.5.2025.
