МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Да ли  су мигранти економска нужност за либералну Европу?

Постоји више разлога зашто је на простору врло немирне и у 20. веку катастрофално разрушене Европе створена  Европска унија, а један од кључних разлога је био да се спрече нови сукоби и ратови, створи велико тржиште и на неки начин пандам САД-у.

Ипак, уједиЊена Европа, као наднационална супер држава никада није заживела. Економски џин никада није постао спољнополитички гигант, а временом је и велико тржиште постало бушно, економија порозна, а демографска слика све гора. У економском моделу који подразумева потрошачко друштво неопходна је нова крвна слика. Неки су видели нову шансу у мигрантима.

Велика мигрантска и избегличка криза и даље тресе Европу. Ипак, до сада су неки увидели како став према овој ситуацији није свуда исти, односно не виде сви ову кризу нужно кризом. За неке је ово прилика, велика економска прилика.

Доказе за то дефинитивно не би требало тражити у политици, јер политика по том питању делује искључиво у сврху пропаганде, било демонизацијом миграната, било њиховом бескомпромисном глорификацијом. Доказе треба тражити у економији, а можда још и тачније  у математици и статистици.

Дебата о мигрантима у Европи и даље је на многим местима главна тема, али проблем је у томе што дебата заправо и није дебата у правом смислу те речи већ политичко и емотивно слагање аргумента на аргумент. У суштини, имамо две политике које се све оштрије супротстављају једна другој, обмањујући притом јавност у подједнаким дозама.

Истина о мигрантима је ипак само једна, економска, све друго је сензационализам пуног спектра политичког компаса.

Зашто економска? Из неколико конкретних разлога које ћемо сагледати, имајући  у виду примарно Европу.

Ако бисмо у једначину убацили некакве радикалне економске промене, и то поприлично радикалне у смислу напуштања потрошње као доминантног аспекта модерне економије, онда се прича мења и само онда, јер би се поприлично променили начини производње, транспорт и све друго што сачињава основе данашње капиталистичке економије.

Укратко, Европа је стара, стара и неодржива. Већ поприлично улази у кризу средњих година и без нове деце можемо се сложити да је на самрти ( Србија није изузетак). Исправка, није да се можемо сложити, већ се једноставно морамо око тога сложити, јер пред нама су бројке које немају политички карактер, већ представљају само голу чињеницу. Не постоји ни једно друго место на свету које има старију популацију ( са изузетком Јапана).

Надаље, како европска популација стари, све је већи број пензионера који на срећу по њих, али лоше за економске бројке, живе све дуже. То значи да им се морају исплаћивати пензије, а то кошта државу. Али, рећи ће неки (цитирам мајку) па они су већ зарадили своје пензије за живота. Теоретски да, али сигурно се тај новац који су издвајали није стављао са стране, државе га нису штеделе (ни ту Србија није изузетак) да би их тамо чекао када се пензионишу. Либерална економија тако једноставно не функционише. Новац је увек у оптицају, а новац који се пензионерима исплаћује у виду пензија неко опет мора да заради.

Знајући како ово није баш нови проблем, како га је Европа до сада решавала?

Распад СССР-а и источног блока, је дошао у идеалном тренутку за Европу. Отварањем источних граница и каснијим примањем земаља у ЕУ, земаља као што су Пољска и Чешка ( касније Румунија, Бугарска…), повећао се укупан број радника на тржишту рада и то је омогућило Европи да још неко време преживи. Добили су итекако добре раднике, образоване, али и културолошки врло сличне.

Млади људи који ће да раде, плаћају порезе и обнављају популацију, хитно су потребни Европи. Дакако, има Европа пуно младих људи, али они због низа разлога нису вољни да претерано придоносе демографској обнови. Многи ће рећи да су главни разлози друштвени, ипак иза свега опет стоји политика и економија, јер млади људи, без осећаја за властиту економску сигурност, не журе са децом, што је сасвим рационално (велики број мојих пријатеља ми у директном разговору каже да не желе да од два „слепца“ праве три „слепца“).

Немачка и друге земље Европе, а посебно Немачка као највећа економска сила  (отворила је границе од првог јануара 2019. за све становнике Западног Балкана), највише треба сву младост коју може да добије и није јој више битно одакле ће та младост стићи, па чак и са места где постоје јасне културолошке некомпатибилности. Ти детаљи су касније ствар политике, а не економије.

За оне који се баве дугорочним планирањем демографске одрживости, имиграција је једини начин. И врло су срећни што уопште могу привући мигранте из Африке и са Блиског истока. Ипак, једном такође капиталистичком Јапану, који је поприлично затворена држава, то није ни на крај памети иако већ сада има велику демографску кризу која се осећа и у економији.

Хоће ли се мигранти адаптирати на ново окружење?

Што се тиче про-имигрантске политике, она је статистички исправна. Мигрантима се може попунити квота, Европа може добити нову радну снагу (као и потрошаче), али то је само статистика која је тачна, све остало је низ претпоставки. Хоће ли се мигранти адаптирати на ново окружење? Можда хоће, можда неће.

У финалу, неко може бити про или анти мигрантски настројен, али ипак не може аргументовати опстанак постојећег европског економског модела без имиграције (не улазимо у срж проблема да ли је ЕУ добар модел или не). Ствари нису, можемо то слободно још једном поновити, уопште политичке. Говоримо о демографији, укупном броју људи, броју радника, чињеници да без Њих систем не може да функционише. Ипак, све су то  само ситни детаљи у једној много већој и заправо врло једноставној причи. Нема нових становника, нема Европе какву познајемо.

Једино питање које се притом може поставити је да ли уопште желимо Европу какву познајемо? И желимо ли уопште економију какву познајемо? (Лични став је да не желим ни једно ни друго).

Питање миграната на простору Европе постаје сада све актуелнија тема, не нужно због самог процеса (број миграната који улазе у Европу донекле се смањио у последЊе време), већ због покушаја формирања заједничког става по том питању.

Ту долази до оштре поделе и јачања деснице. Наиме, док владајућа политика види мигранте као саставни део проблема и решења једначине, десничари се не слажу и у мигрантима виде највећу и егзистенцијалну претњу свим традиционалним европским народима, култури и идентитету. Можда и ови први виде сличну претњу, али не маре и важнији им је животни стандард него очување идентитета. У чисто економском смислу, очито је да мигранти неће Европљанима узети радна места јер Европљана једноставно недостаје, а и мигранти ће, као и на другим местима, преузети оне послове који се Европљанима баш и не раде.

Допустити трансформацију културе или не је једна већ сасвим друга дебата, но оно што је овде битно нагласити је чињеница да се многи са таквом, или било каквом, трансформацијом културе неће сложити, не нужно на практичном, економском нивоу, већ и на емотивном.

Да није било напада на Либију и дестабилизације Сирије, мигрантска криза се готово сигурно не би ни догодила (не улазећи у мотиве америчке спољне политике да се иста догоди).

Миграције би и даље било, али темпо би вероватно био уједначен и Европа не би имала никаквог проблема око интеграције тих људи, јер би стизали у знатно мањим групама. Овако имамо ситуацију да у Европу стижу људи не зато што желе већ зато што једноставно морају. Ипак, Европа је у заблуди ако мисли да сви ти људи стижу као каква геополитичка табула раза. Знатан део њих итекако је упознат са свим европским гресима против њихових земаља, а то онда доводи до стварања мигрантских енклава из Африке и са Блиског истока у европским градовима. Ти људи тада не само да неће имати воље да се интегришу. Штавише, постајаће тамо лака мета за фундаменталисте који ће настојати да их регрутују како би створили терористичку пету колону на разним стратешким местима широм Европе.

У Европи, сасвим очекивано, политичке елите почеле су да се свађају око тога ко је Меркел, а ко Орбан, а притом јако греше у додељивању улога. Нити је мађарски премијер Виктор Орбан некакав зли фашиста, нити је немачка канцеларка Ангела Меркел  добротворка. Меркел и Орбан су заправо исто, државници који размишљају о економским интересима својих земаља. Разлика између њих је једино у школи којој припадају.