МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Да ли је распад СССР омогућио успон Русије?
Свидело се то неком или не, Русија под водјством Путина поново је успоставила статус респектабилне глобалне силе. У том контексту смешно делује изјава бивше америчке секретарке Медлин Олбрајт како је Русија заправо Бангладеш са атомском бомбом.
Кажу да историју пишу победници. Зато би одговор на питање да ли је распад СССР био дефинитивни геополитички пораз Русије требо да дају они који владају, креирају уџбенике, или пишу историју. Чињеница је да се „хладни рат“ окончао поразом совјетског система, нема спора. Наравно, свако има право на своју верзију историје, па није чудно што „западни поглед“ на ту епоху истиче тај тријумфалистички приступ, попут Френсиса Фукујаме који рекао да је то крај историје. Али ако ствари погледамо из друге (руске) перспективе, видећемо да тај крах система није био и крај само Русије, већ само једна лоша фаза, из које произилази данашњи положај ове државе.
Живети 20 и кусур година без присуства једне од суперсила, односно без глобалног утицаја једне велике земље – довољно је дуг историјски период да се сагледа оно што до сада није било могуће. Председник Русије Владимир Путин је тај период у коме се његова земља нашла назвао „највећом геополитичком катастрофом двадесетог века“.
Ако сагледамо шта се дешавало са људима на бившем совјетском простору, јасно је да је у питању не само геополитичка, већ и морална и економска катастрофа – без обзира на то ко и какав однос има према Совјетском Савезу, или комунизму. Али оно што је настало после распада СССР заслужује подробну анализу.
Перманентна криза пост-совјетских земаља говори о томе да је распад СССР била истовремено и политичка и економска катастрофа. Стање људских права у појединим државама Средње Азије је на нивоу раног феудализма, а људска, верска и мањинска права готово да и не постоје. Примера ради, у Туркменистану је председник, те гасом пребогате државе, себе прогласио доживотним председником и сам себи доделио титулу Туркменбашија (отац свих Туркмена). Календарским месецима је дао нова имена, а један се зове по имену његове мајке. После изненадне смрти, наследио га је ванбрачни син који и данас влада, а неучествовањем у Евроазијским интеграцијама себи обезбеђује прећутну подршку „демократског света“.
Шта је изгубио капиталистички свет
Бизарно звучи, али распадом СССР највише су изгубили радници и средња класа на Западу! Није тада „издахнуо“ само такозвани „источни блок“, односно реални социјализам. То је заправо била катастрофа идеје социјализама – либералног, социјалдемократског, западног… Испоставило се да је гарант идеји политичке и економске еманципације, односно моћне социјалне прерасподеле и у оквиру „демократског света“ било постојање реалног социјализма – тачније баука званог Совјетски Савез. Од распада СССР била је присутна демонтажа неких социјалних институција које је невољно изродио капитализам, јер више није постојала претња са истока – маска за праву пљачкашку природу капитализма није више била потребна. Данашња Русија, као и новонастала глобална сила Кина су капиталистичке државе са великим бројем милијардера. Социјализам се демонтира без воље и свести – становнике западне Европе и САД нико не жели и неће да пита. За сада се све дешава на нивоу уличних немира, променљивог интензитета. И што је најважније и истовремено најтужније је да се све претворило у катастрофу „реалног капитализма“.
Испоставило се да је западном систему управљања светом – систему управљања тржишном економијом, берзанским финансијама и интересима – била потребна противтежа. Када је систем лишен противтеже, почела је тиха ликвидација средње класе. Уколико би садашњу кризу мерили параметрима из седамдесетих година прошлог века, то би значило пораз капитализма у светским размерама. Зато тако нешто није могуће! Да није осетио апсолутну супериорност и несумњиву победу – светски капиталистички систем, оличен у мултинационалним компанијама и банкарском олигархијом, никада себи не би дозволио садашњу пљачку, абнормално богаћење елита и систематско уништавања средње класе.
Шта се заправо десило
Совјетски Савез био је 1991. године у великој кризи. Индустријска производња била је у опадању, повећавао се број незапослених, а инфлација је „јела“ сваку уштеђевину грађана, етничке тензије су расле. Председник Михаил Горбачов постепено је губио контролу над ситуацијом у земљи. „Совјетски Савез је могао да буде сачуван“, тврди данас бивши лидер Горбачов. Он се својски залагао за већу самосталност република. У марту 1991. Горбачов расписује референдум. Званични подаци показали су да је преко 70% становника тада било за очување Совјетског Савеза као реформисане федерације суверених република са једнаким правима.
Међутим, тврдо крило комуниста у руководству организовало је пуч против реформатора совјетског система, Михаила Горбачова. Желели су да спрече распад Совјетског Савеза, али постигли су управо супротно. Поменута група тврдокорних комуниста, међу којима су били министар одбране, министар унутрашњих послова, као и шеф КГБ формирали су „Комитет за хитне случајеве“. Стари комунисти су са неповерењем гледали на реформе Горбачова, па су 19. августа 1991. извели пуч који је по њима требало да спасе СССР.
Са образложењем да је Горбачов болестан, завереници затварају председника и његову породицу у њихову викендицу на Криму и блокирају му сваки контакт са спољашњим светом. У земљи се проглашава ванредно стање, а на московске улице излазе тенкови. Пучисту су истицали да Совјетски Савез желе да сачувају од „катастрофе“. Међутим, пуч не успева, јер им је на пут стао Борис Јелцин. У августу 1991. године функцију лидера земље преузима Борис Јељцин, који се профилисао као противник комуниста. Пучисти се хапсе, неки од њих извршили су самоубиство. Рад Комунистичке партије је забрањен.
Тврдо-линијаши су пучем желели да спасу Совјетски Савез – али то је деловало као катализатор за нужну трансформацију. За време трајања пуча независност је прогласила Естонија, убрзо затим Украјина и друге републике. Горбачов је без успеха покушавао да добије подршку за нови државни уговор. Три месеца након пуча, председници Русије, Украјине и Белорусије формирају Заједницу независних држава (ЗНД). Совјетски Савез се официјелно распао 26. децембра 1991, а Горбачов се повукао са функције.
Зашто Горбачов није успео да сачува СССР
Конкуренција између комунизма и капитализма играла је веома важну улогу приликом распада СССР. Један од разлога за распад совјетског система је и прећутно признавање Западу да има ефикаснију привреду, више индивидуалних слобода – све то уз фасцинацију његовим сјајем. Без обзира да ли је реч о аутомобилима, ципелама или козметици, милиони совјетских грађана сањали су о производима са Запада – које себи нису могли да приуште. Велика грешка совјетске пропаганде и идеологије била је што су одувек желели да се мере и утркују са Западом. Тиме су сами су себи ставили омчу око врата.
Стога не чуди данашње држање руског државног руководства. На изазове са запада одговара се умерено, ЦНН није више једини прозор у свет, на сваки амерички носач авиона не прави се руски, на нову НАТО базу не одговара се отварањем своје. Када војска Сједињених Држава уђе у неку земљу не тражи се полигон за намиривање „дугова“. Русима данас није битна равнотежа у броју војника, већ разноврсност привреде, индустријска и пољопривредна производња – мерена не у броју произведених тенкова и конзерви хране за војнике, већ у повећању броја аутомобила, цивилних авиона, рекордној производњи пшенице.
Роналд Реган је средином осамдесетих година прошлог века оборио цену нафте у договору са кућом Ал Сауд – а последица тога је била што су СССР и Михаил Горбачов били увучени у рат у Авганистану. Цео „источни лагер“ имао је повлашћене цене за набавку руских енергената и пољопривредних сировина (продајна цена није подмиривала 10% цене производних трошкова), а индустријска производња заснивала се на производњи оружја. Банкрот је био неизбежан. Када се посматра са ове временске дистанце не чуди зашто је Борис Јељцин просто прижељкивао распад СССР.
Данас владу Сједињених Америчких Држава и америчке грађане авантура у Авганистану кошта билионе долара. Одржавање војних база и поморска супремација су изазвале невиђени минус на конту америчког буџета. Уз успон Кине и Индије, не чуди зашто је резултат утакмице између старих ривала, на истом терену скроз другачији.
Ако свему наведеном додамо и то да су грађани Русије 1991. године добили глад у замену за слободу, не чуди и плебисцитарна подршка народа руској влади на челу са председником Путином.
Михаил Горбачов је, насупрот Путину, добијао и веровао у празна обећања Запада. Имао је и нереална очекивања домаћег становништва, уз системску кризу која је настала онда када реал-социјалистички систем није више имао ресурсе. Најважнији ресурс који је недостајао тадашњем систему, била је легитимна сила.
Из западног аспекта Јељцин је био омиљена политичка фигура. Он је био идеални председник за слободни пад Русије у провалију – док земља није ударила о дно. Велика је срећа што удар није довео до тоталне пропасти, већ до буђења националне свести. Свидело се то некоме или не, Русија је данас поново глобална сила. Смешно делује изјава бивше америчке секретарке Медлин Олбрајт од пре неколико дана како је Русија заправо Бангладеш са атомском бомбом. Трагично за Америку што је нечија лична нетрпељивост (мржња) према свему што има везе са Русијом могла да усмерава спољну политику, а не стручност и знање. Смешно је да такви суманути гласови и дан-данас изазивају пажњу јавности.
Како год било, интересантно је да се подсетимо како на распад некадашње империје гледају њени грађани – резултати анкете Сверуског центра за истраживање јавног мњења су неумољиви. Четвртина грађана Русије није у стању да изнесе оцену о догађајима из 1991. године. Релативна већина (41%) сматра да је то просто била једна епизода борбе за власт у највишем руководству. Сваки четврти испитаник (25%) сматра да је то био трагичан догађај који је имао погубне последице за земљу. Девет одсто испитаника оценило је да су догађаји са почетка деведесетих година представљали демократску револуцију којом је окончана власт Комунистичке партије. Све ово показује да сами Руси немају одговор шта се заправо десило 1991. године.
Ипак, једно је сигурно: грађани Русије (бившег СССР) и цео свет су нешто добили. Најважнији добитак је слом либералне интелектуалне илузије – што је срећа. Последње конструкције тог типа су просто осуђене на пропаст – како у Русији, тако и у целом свету. Још само да то укапирају балкански властодршци!
Тагови: Милош Здравковић, Русија
