Како очекивати да аутошовинисти познају сложеност и богатство српске, а камоли православне културне традиције. Они су само добри понављачи околосрпских националистичких и западних империјалних наратива – у којима косовски завет има порекло у Милошевићевом говору на Газиместану
Карикатура Душана Петричића, објављена у последњем броју НИН-а (11. 1. 2024), лагодно је могла бити објављена у немачким или аустроугарским новинама 1914. године, у јеку пропаганде против српског народа и његових тадашњих држава.
Није реч о томе да је својим цртежом Петричић приказао неке појаве којима нисмо могли да сведочимо у току божићних дана, већ је реч о томе да су суштински маргиналне појаве представљене као опште, као оне које нас одликују као народ.
Ради се о познатом пропагандном поступку стереотипизације и негативне пројекције „другог“. У науци се овај поступак објашњава потребом јачања унутрашњег јединства заједнице. Ипак, када освестимо да се Петричићева карикатура није заиста нашла у немачким или аустроугарским новинама, да њен аутор није странац, него припадник српског народа или макар грађанин Србије (можда би он више волео да се тако одреди), да овде није реч о ширењу предрасуда о другом, већ о свом народу, онда нам постаје јасно да смо на трагу феномена аутошовинизма. Отуда можемо рећи да је крајњи циљ оваквог деловања супротан: његов циљ је да разори јединство заједнице.
Тако долазимо до имагинарног света у коме живе неки добри, фини, писмени и пристојни европски Срби, принуђени да живе са својим заосталим и примитивним сународницима, који не умеју да славе другачије но тако што ће пијани, до зуба наоружани и махнити палити гуме, пуцати, довлачити хаубице, лансирати буриће у ваздух, јурити јадне овчице са жељом да их закољу и на крају – нудити самог Христа и Богородицу ракијом. Пристојан грађанин резигнирано уздише: ах, дошли дивљи и отерали питоме!
У чувеној Посланици Диогнету, непознати аутор објашњава да Хришћани „живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина. […] На земљи проводе дане, али им је живљење на небу“. Објашњавајући есхатолошко усмерење Цркве, владика Атанасије пише како хришћани гаје носталгију окренуту ка последњим стварима (есхатону), али не тако што чезну за отаџбином коју су напустили (као Одисеј), него чезнући за небеском отаџбином која их чека. Овакав доживљај света познат је и као топос средњовековне књижевности. Још је Доментијан у Житију Светога Саве своје поколење заодевао у хришћански провиденцијализам богоизабраног народа, кога Свети Сава као Нови Мојсије узводи у реалну историју као Нов Народ, или Савршен Народ, односно Нови Израиљ. Ово су идејна порекла синтагме Небески народ, којом је Петричић цинично насловио своју карикатуру.
Наравно, како очекивати да аутошовинисти познају сложеност и богатство српске, а камоли православне културне традиције. Они су само добри понављачи околосрпских националистичких и западних империјалних наратива – у којима косовски завет има порекло у Милошевићевом говору на Газиместану, а концепт Небеске Србије и Небеског народа у великосрпској идеологији, као што је то уосталом и представљено у тенденциозној књизи Бранимира Анзуловића – Небеска Србија: Од мита до геноцида. Те баналне пропагандне неистине лако су се уклопиле у дугу традицију балканистичког дискурса са својим моралним и цивилизацијским омаловажавањем „Балканаца“, насупрот цивилизаторске обавезе западних претендената на Балкан.
Није тешко разобличити лажни елитизам и квазипросветитељски наступ грађанистичког дела наше јавности. Присвајајући себи искључиво право на пристојност и културу, они заправо само прикривају свој презир према просечном, обичном и простом народу, који је са својим манама и врлинама свуда на свету мање или више исти.
Чак и ако уважимо просветитељску претпоставку да тај обичан народ треба мењати тако што ће се он образовати и стећи другачије културне навике, грађанисти немају основну претпоставку за тако нешто – немају љубав према том, баш таквом народу који чине људска бића, ма каква она била. Њихов лажни хуманизам, перверзни просветитељски наступ, само прикривају мржњу према просечном човеку, кога називају неписменим, крезубим, неваспитаним и некултурним. Колико пута смо могли прочитати (по правилу на шишаној латиници чији просвећени и образовани аутори не знају да слово dj не постоји) о неписменим хордама због којих ову земљу треба напустити и одустати од свега.
Тој набеђеној елити једини и велики жал представља само Београд, који им са својим економским стандардном и заосталим југословенским престижом тако много значи, те једино жале што је Београд у Србији, а не негде западније, свакако негде где престаје имагинарни Балкан.
Отуда и Петричићева карикатура није одраз туге добронамерног аутора који жали што његов народ није успео да се развије (да употребим ту грозну реч) у неко грађанско друштво европских вредности, већ је производ циничног презира према измаштаној назадној већини која квари живот културне мањине.
Квазиелитисти уживају да оштрицу своје критике преобуку у хришћански морал, који им заправо само служи како би осудили друге. Та јавна и злонамерна осуда само разоткрива колико су од хришћанства далеко. Тако се и на поменутој карикатури Христос и Богомајка јављају само као техника за ефектнију стигматизацију српских варвара. На истом трагу су појединци коментарисали и вандалско разбијање излога Прајд инфо центра на дан Божића. Аутори коментара су у свом предразумевању догађаја одмах претпоставили како је маскирани хулиган православни фанатик и писали: „И онда оде и окачи на стори мир божији“ или „Данас поломи излог Прајд инфо центра, а сутрадан на литургију“.
Петричићев уметнички поступак садржи и неке херменеутички захтевније детаље, што говори о количини труда и промишљања које је аутор уложио градећи своју пропагандну поруку. На цртежу је приказан и пуцањ који обара звезду са неба, што би могла бити звезда која је најавила рођење Спаситеља света. Такође, малени прозор колибе у којој се Христос рађа обојен је у плаво, што може сугерисати да се управо кроз њега види небо коме српски варвари, који се пагански веселе опколивши колибу, никако не могу да приступе. Отуда наслов карикатуре Небески народ добија на ироничности.
Да хришћанство грађанистима служи само по потреби, показују њихове реакције на један од најдревнијих обичаја истицања хришћанске побожности – литије. Мошти светитеља називали су лешом, зомбијем и костима, а Спасовданску литију, иначе лепу и веома културну београдску традицију, шетањем моштију љубитеља Хитлера и повампиреном некрофилијом.
Знамо какве је ефекте имала дехуманизација српског народа у Првом светском рату, али знамо и како се завршила по аустроугарске и немачке империјалне намере. Карикатурама попут ове, као и уопште јавним изливима оваквог типа прикривене мржње, о чему на пример сведоче и недавни коментари о наступу Павлине Радовановић, појединци само постижу супротно. Не разбијају јединство српске заједнице, већ је ојачавају, а сами себе дисквалификују својим наступом.
Пошто другосрбијански део нашег народа воли парафразу Волтеровог цитата да морамо неговати свој врт, можда би им било боље да га примене на себи самима – нека се окану јавне критике ствари које их се не тичу. Мислим да им је сасвим лепо у њиховим неојугословенским баштама, у којима могу да уживају београдски стандард и европске вредности. A ако у нашем православном народу има негативних појава, постоје ауторитети из цркве који ће се на њих осврнути. У добронамерност критике са грађанистичке стране више нико нема разлога да верује.