МИЛОШ КОВИЋ: Завршна реч у кривичном процесу пред Првим основним судом у Београду

На почетку своје завршне речи желим да нагласим оно што је, по мом мишљењу, најважније. Чињеница да се пред српским судом води овакав процес представља веома лошу вест за нашу земљу. Мени се готово четири године, на основу осам готово идентичних тужби, које је против мене поднело четворо тужилаца, суди због измишљених исказа, које никада нисам написао или изговорио. Моји захтеви да тужиоци наведу где и када сам изрекао те тобожње увреде, редовно су остајали без одговора. На тај начин, остаје нејасно шта сам то учинио, и због чега ми се суди.

Тамо где се заиста наводе моји искази, изречени у оквиру научне и политичке полемике, тврди се да је то учињено са намером да се тужиоци увреде, чиме се угрожава моје уставом загарантовано право на слободу мисли и говора. Суд се уплео у научна и политичка питања која би морала да остану ван његових компетенција. Мени се суди због критичких ставова које сам, као научник и историчар, бирајући и мерећи сваку реч, наглашавајући да износим своје мишљење, давао о тумачењима српске историје која заступају моји тужиоци. Уз то, застрашивањем и судским прогоном, мене покушавају да спрече да као јавна личност, која се као вишегодишњи колумниста Политике (од 2016. године), најстаријег дневног листа на Балкану, бави и новинарским послом, јавно заступам своје политичке ставове. Моји позиви јавности, министру просвете, ректору, декану, универзитетском омбудсману да помогну да се проблеми на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду превазиђу, да се одбране моја радна права и права мојих колега, имали су за циљ да се отвори јавни дијалог о стању на нашем Универзитету, о темама суштински важним за наше друштво. Они који су те проблеме изазвали и угрозили наша права, представили су моје ставове као увреде и омаложавање, да би ме тужили суду.

Да ли ће, дакле, српски суд да одређује професорима универзитета на који начин ће да расправљају о научним и политичким питањима? Хоће ли у нашој земљи судови почети да пишу и тумаче српску историју? Хоће ли судови да нам одређују шта смемо да мислимо, говоримо и пишемо о српској историји и политици?

Судски процеси којима сам годинама подвргнут по мом мишљењу представљају школски пример судског и политичког прогона. Четворо тужилаца, зато што сам износио мишљења и ставове потпуно различите од њихових, на основу четири кривичне и четири парничне тужбе, траже да им исплатим преко 4.000.000 динара. Јасно је да тиме покушавају да ме заплаше и ућуткају. Да је овде реч о смишљеном и договореном прогону потврђује и чињеница да они нису тужили ни један од водећих српских медија у којима су објављиване моје инкриминисане изјаве. Коначно, 26 јавних личности, професора универзитета и чланова САНУ, ставове тужилаца (Николе Самарџића и Дубравке Стојановић) о геноциду над Србима у НДХ, логору смрти у Јасеновцу, о Анти Павелићу, Благоју Јововићу јавно су назвали «обновом и одбраном усташких злочина и идеја» (сајт Стање ствари, 29.7.2020), док их је њих 105 оптужило за «порицање геноцида над српским народом» (Исто, 20.8.2020). 263 професора универзитета и 8.852 грађана судске тужбе тужилаца и њихове истовремене покушаје да ме протерају са Филозофског факултета назвали су «дискриминацијом» и «прогоном» (Спутњик, 4.11.2021). Тужиоци, међутим, нису тужили никога од хиљада својих критичара. Тужили су само мене.

При томе, сви смо професори универзитета, дужни и плаћени за то да расправљамо о научним питањима која се, када је историографија у питању, најчешће не могу раздвојити од политичких ставова. Напредак науке и јавног живота незамислив је без критике и сучељавања мишљења, како у научним часописима, тако и у дневним и недељним листовима које прате најшири кругови читалаца. Хоће ли српски судови почети да подучавају универзитетске професоре о томе на који начин се сучељавају стручна мишљења и износи научна критика? Позив универзитетских професора, још од оснивања првих средњовековних универзитета, подразумева да се ставови о темама од општег, па и политичког значаја не износе само у учионицама, него и у јавности. Хоће ли српски судови у 21. веку то почети да забрањују, или да прописују професорима универзитета на који начин ће да јавно иступају?

Уз то, моји тужиоци и ја у јавности наступамо не само као професори универзитета, него и као еминентно политичке личности. Наши ставови о суштинским, научним и политичким питањима (геноцид над Србима у НДХ, ратови у којима је разбијена Југославија 1990-их година, уништење српског народа у Крајини, на Косову и Метохији, Косовско питање, рат у Украјини, оцена политике земаља НАТО пакта, Русије, Кине према српском народу, итд) директно су супротстављени. То је јасно видљиво и из записника са овог судског процеса. У време када су објављени текстови због којих сам тужен, био сам председник Политичког савета Демократске странке Србије. Данас сам заступник и члан Председништа Покрета за одбрану Косова и Метохије. О политичким и страначким афилијацијама мојих тужилаца може да се обавести свако ко користи интернет. Критички ставови које сам износио дати су, дакле, у оквиру легитимних политичких расправа и несугласица.

Посебно желим да нагласим да никада нисам говорио нити писао о личностима, него искључиво и само о делима и идејама тужилаца. У мојим ставовима нема ни трунке увреда, нити омаловажавања. Сваки пут наглашавао сам да је реч о мом мишљењу, као и да не тврдим да је моје виђење прошлости и садашњости српског народа, као и поремећених односа на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, једино истинито и тачно.

Текстови четири појединачне кривичне тужбе, као и поднесак приватних тужилаца настао 24.12.2019, после Решења суда којим се спајају сви кривични поступци, јасно показују да је нејасно због којих исказа сам тужен. Аутор сам само једног (Политика, 3.3.2022) од три инкриминисана текста. Поигравањем знаковима навода у туђим ауторским текстовима, мени су приписане реченице и искази новинара (Вечерње новости, 2.3.2019, Печат, 14.3.2019). У цитатима из мог текста (Политика, 3.3.2022) и интервјуа датог јутјуб каналу Хелмкаст (22.3.2019), чупањем из контекста изостављени су сви искази који показују да је први написан у оквиру политичке расправе, док је други настао у оквиру стручног неслагања о томе како ће се на Универзитету, у научним радовима и најширој јавности тумачити српска национална историја. О томе има довољно података у записницима са суђења, па се на томе нећу детаљније задржавати.

Приликом давања исказа на суду, тужиоци су ми приписали још много нових, увредљивих исказа, које никада нисам изговорио нити написао. Када сам их питао где и када су такве изјаве биле дате, они нису били у стању да дају одговоре. И о томе има довољно сведочанстава у записницима са суђења.

У записницима, такође, има много података о томе како су тужиоци, који се у овом судском процесу представљају као жртве, са Филозофског факултета у Београду протерали моје колеге, доценте др Мају Николић, др Небојшу Шулетића, професорa др Александра Фотића и како су покушавали да то ураде са мном и са још неколико колега. Показао сам како су, упркос томе што сам испуњавао све научне и педагошке услове, покушали да ме протерају са Факултета приликом мојих избора у звање ванредног професора (2016-2017) и редовног професора (2021-2022. године). У исто време док ме судски гоне, покушавали су, дакле, упорно и систематски, да ме прогнају са Универзитета. Нису могли да их зауставе ни јавни протести студената и грађана, нити упозорења колега да су се, на основу универзитетских прописа, нашли у сукобу интереса због чињенице да су, док су против мене вођени судски процеси на основу њихових тужби, истовремено покушавали да одлучују о мом академском напредовању. О свему су опширно извештавали медији. Тада су, баш као и 2017. године (Пешчаник, 12.6.2017; Политика, 14.6.2017) у јавности износили неистине о мојим научним радовима, па и политичке дефамације (Данас, 16.6.2022). Моје настојање да се одбраним они су, у посебном поднеску суду (1.3.2022), назвали «осионим држањем Окривљеног после учињеног кривичног дела» које «доказује његов безобзиран однос према Приватним тужиоцима као жртвама кривичног дела увреде». У време обрачуна са мном из 2019-2020. године, они су чак и студенте постдипломце, који су мене бирали за ментора, протеривали са Факултета и Универзитета. Један од протераних, млади колега Ненад Анжел, о томе је јавно говорио и то се може проверити путем интернета. У својим исказима на суду тужиоци су, међутим, тврдили да сам ја студенте подстицао против њих. О томе такође има довољно података у записницима са суђења.

Судски и политички прогон коме сам подвргнут доживљавам као цену слободе. Овај судски процес део је много ширих кретања, у којима се одлучује о томе какву ће историју учити наша деца и студенти: имају ли српски историчари и српски народ право на своје виђење и тумачење сопствене прошлости, или ће морати да усвоје колонијалне интерпретације настале у западним центрима моћи, које инсистирају на колективној кривици Срба за све ратове и несреће које су погодиле југоисточну Европу од 1912. године до данашњег дана. По мом мишљењу, циљ ових медијских и квазинаучних оптужби јесте да се сакрије одговорност НАТО држава за ратове у којима су разбијане Југославија и Србија. Да би се то постигло, мора се променити «крвна група» наших кључних установа: Универзитета, САНУ, СПЦ и других. То се постиже управо протеривањем непослушних и довођењем на њихово место оних који су спремни да проповедају оно што им се нареди. Коначни резултат таквих настојања биће гушење сваког дијалога и наметање једноумља, кобног по науку и јавни живот.

Позив историчара не састоји се, међутим, у проповедању било каквих обавезујућих, идеолошких интерпретација прошлости. Његов основни и једини циљ јесте слободна потрага за истином. У томе, он не сме да дозволи да буде заплашен било каквим притисцима. Он мора да буде спреман да у борби за истину плати сваку цену. У томе видим смисао и значење судских процеса који се у овом тренутку воде против мене.

Нисам ни први ни последњи коме се суди због његових уверења и јавно изговорене речи. Радостан сам због прилике која ми је дата да се придружим низу судски прогоњених професора универзитета, философа и писаца, од Сократа до професора Правног факултета Универзитета у Београду Михаила Ђурића, као и судски гоњених Срба, због националне и политичке припадности, од Велеиздајничког процеса у Загребу 1909, до данашњег дана.

Слобода нема цену. У поређењу на њом, сваки напор, сваки судски процес и судска одлука изгледају безначајно. Уосталом, прва ослобађајућа пресуда, у парници коју је против мене водио Радош Љушић, већ је донесена.

Свака одлука коју донесе овај суд имаће дубоке и важне последице. Она ће бити не само изјашњење о смислу српске историје, садашњости и будућности, него и о праву на слободу мисли и говора у нашој науци и јавном животу. Одлука овог суда снажно ће одјекнути. О њој ће се у будућности тек расправљати. Та одлука ће, за студенте и професоре Универзитета у Београду бити или јавни шамар и понижење, или подршка и охрабрење.

Лично, немам никакве сумње у то да ћу у овој борби, која је много већа од мене и мојих тужилаца, однети пуну победу. Јер, ми нисмо створени да бисмо служили лажи, ропству и безакоњу, него истини, слободи и правди.