МИЛОШ КОВИЋ: Време кад су Срби, једини у Југославији, морали да ћуте и попуштају…

Данас се јасно види да текстови настали у оквиру „Историјског форума Књижевних новина“, одржаног 8. новембра 1988, представљају драгоцено сведочанство о једном времену

Млађе читаоце могао би да изненади слободан тон у јавном дијалогу вођеном у Београду, пре пада Берлинског зида. Те 1988. године Београђани су, међутим, трчали са трибине на трибину и куповали новине, упијајући, још у неверици, сваку нову, смелу и слободну реч. Осамдесете године, са својим предукусом слободе и уметничког стваралаштва, ближиле су се крају. Иза нејаких сунчевих зрака стизали су, у потмулој тутњави, олујни облаци.

Интелектуалци који су се 8. новембра 1988. окупили у просторијама Књижевних новина, заиста су водили, како је предвидео један од организатора и уводничара Милорад Вучелић, “дијалог без ограничења”. Србија је тек прикупљала храброст да достојно обележи 1. децембар 1918. и рехабилитује проскрибовану Краљевину Југославију, а историја југословенске државе већ се ближила своме крају. Требало је, те 1988. године, сагледати пређени пут и назрети будућност.

Наметнута тема националних права “југословенских народа и народности”, која је већ деценијама, у јавном простору, спречавала суочавање са интелектуално подстицајнијим изазовима епохе, морала је да, пре или касније, покрене “српско питање”. У оквирима југословенске (кон)федерације Срби су издељени на неколико држава, док је Србија била распарчана на три дела. Великоалбанска побуна и протеривање Срба са Косова и Метохије били су непосредни окидач. Време у коме су Срби, ради опстанка државе у којој су ипак остварили заветну идеју ослобођења и уједињења, једини у Југославији морали да ћуте и попуштају, било је, те 1988. године, сасвим окончано.

Међу учесницима разговора били су писци Меморандума САНУ, саборци и противници Слободана Милошевића. У много чему нису били сагласни, али су исповедали заједничко уверење да је српско питање “уставно и демократско питање, али и питање историјске истине”, као и да та, историјска истина, није и не може бити ствар “слободног избора”. Сви су идеално решење српског питања видели у оквирима реформисане Југославије, иако су неки резигнирано признавали сумњу у њен опстанак.

У слободном разговору и размени идеја, саговорници су се најдуже задржали на неколико питања: Зашто се Југославија распадала, док се Европа уједињавала? Зашто су национални и религијски идентитети у Југославији јачали, док су у Западној Европи били све слабији? Одакле толико непријатељство западних медија према листом прозападно расположеним српским интелектуалцима?

Расправа је, зато, била обележена исказом о судбини Југославије, којим је Милорад Екмечић завршио своје уводно излагање: “Што је Европа стварала, Европа ће и разграђивати.” То су биле, како је рекао Јован Деретић, “тезе које су деловале некако исувише реско, аподиктички”, због којих “човек одмах поскочи на столици”. Већина саговорника доказивала је да је Екмечић занемарио и потценио вољу и заблуде Срба и осталих југословенских народа. Одговарајући на питања, Милорад Екмечић као да је устукнуо од реалполитичког призвука своје тезе, да би подвукао европско, просветитељско, рационалистичко, лингвистичко порекло југословенства и благотворан утицај који ће, у духу идеја Јована Скерлића, слабљење национализма и религиозности у Западној Европи имати на зближавање југословенских народа. Потом је, ипак, додао: “Ја претпостављам мирнодопска друштвена кретања и сматрам да би била ужасна трагедија да у Југославији почне грађански рат. Он није немогућ.”

Полемика се, међутим, наставила. Утисак који су речи Милорада Екмечића оставиле на присутне није био умањен разложном примедбом Михаила Марковића да западноевропске земље нису имале благотворан, него непријатељски став према тадашњем српском покрету у Југославији, као и да се у САД, напротив, уочавао успон религиозности и национализма. Ни Марковић није заборављао на спољнополитичке чиниоце, па је, поред осталог, упозорио на пример Пољске коју су, због кратковидости њених управљача, суседне силе крајем 18. века избрисале са мапе Европе.

Саговорници су покренули још много важних тема. Милорад Екмечић, Андреј Митровић и Михаило Марковић нагласили су важност дугорочног непријатељства Средње Европе према Србима. Андреј Митровић указао је на сложеност искустава Срба са Хрватима и Словенцима, као непријатељским војницима, на тлу окупиране Србије и Црне Горе 1915-1918. године. Добрица Ћосић присетио се разговора са Едвардом Кардељом из 1957, када му је овај саопштио да је Југославија “историјски привремена творевина”. У низу подстицајних увида и идеја данашњи читалац ће, наравно, пронаћи и понеку идеолошку кратковидост и промашено предвиђање.

Време је, међутим, потврдило суштинску тачност крилатице Милорада Екмечића. Срби су хтели Југославију, али она је створена тек онда када су то дозволили западни савезници. Данас знамо каква је била улога европских сила, Немачке пре свих, у разбијању Југославије. Она је била део појаса нових, источноевропских држава, са геополитичким задатком задржавања будућих, неминовних немачких експанзија ка истоку. У исто време, Југославија, Чехословачка и Пољска раздвајале су Немце и Русе, чија су пријатељства и непријатељства била подједнако опасна по интересе западних сила. Оног часа када су дозволиле уједињење Немачке, и постигле разбијање СССР, Југославија је, као и Чехословачка, изгубила право на постојање. Британци и Французи хладнокрвно су је препустили немилости Немачке и њених историјских савезника.

Коначно, Југославија је, баш као и Чехословачка, била дете не само Версајског поретка, него и западноевропског просветитељства, рационализма и секуларизма. Данас се јасно види да се, са уништењем Југославије, окончала једна велика, светскоисторијска епоха. Није се случајно Француска, колевка Монтескјеа, Волтера и Француске револуције, данас нашла на коленима пред свемоћном Немачком. Напустили су је и Британци, који су одвезали свој брод од полупотопљене немачко-европске галије. Како је предвидео Милорад Екмечић, рат у Југославији почео је дуж религијских линија из 1941. године. Религија се данас у целом свету, осим у ЕУ, враћа у јавни и политички живот, и то на велика врата.

 

Аутор Милош Ковић

 

Насловна фотографија: Нови Стандард

 

Извор Вечерње новости, 30. децембар 2020.