МИЛОШ КОВИЋ: Свођење рачуна

Навршило се двадесет година од почетка НАТО агресије на Савезну републику Југославију. То је добра прилика да се осврнемо око себе и покушамо да сведемо рачуне.

У западној литератури и медијима постоји сагласност у процени да је „Косовски рат“, како се он тамо назива, изазвао важне промене у историји света. Био је, тврди се, први у потоњем низу „хуманитарних интервенција“, или „ратова за вредности“. Нису малобројни они који признају да се земље НАТО савеза, вођене варљивим утиском успеха из 1999, од тада налазе у константном ратном стању, обележеном ратовима и кризама у односима са целим низом држава, медијском ратнохушкачком пропагандом, свеобухватним мерама надгледања сопствених грађана и њиховим масовним погибијама у терористичким нападима.

Најопаснија је чињеница да су НАТО војске стигле, као по некој страшној, историјској неумитности, путевима својих претходника из 1812. и 1941, на границе Русије. Док прете Русији, у исто време, оне изазивају чак и Кину. Заслепљени идеологијама „политичке коректности“, оглувели од сопствене пропаганде, ослоњени на непоуздане савезнике, западни „доносиоци одлука“ више не владају ситуацијом.

Изјаве руских јавних личности и потези званичника сведоче да је година агресије НАТО на СРЈ, у којој је и Владимир Путин дошао на власт, означила почетак преокрета и у руској спољној политици. У Москви су, једноставно, схватили да су они следећи. Кршење свих обећања о неширењу НАТО на исток то ће само додатно да потврди. Бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду 1999. и данашњим притисцима у Јужном кинеском мору, истоветну поруку примили су и Кинези. Упркос напрезањима НАТО земаља да у Албанији и Босни и Херцеговини покажу како су наклоњене муслиманима, они их, после разарања Авганистана, Ирака, Либије и Сирије виде као своје судбинске непријатеље.

Губљење илузија и сазревање свести о претњи подстакло је мобилисање свих војних, пропагандних и економских снага Русије и Кине. Земље НАТО и данас су у значајној предности, али она се више се ни на који начин не може упоредити са стањем из 1999. године. Ближе проучавање откриће структурне проблеме који потресају и Русију и Кину. Али, и водеће земље НАТО налазе се у стању непрекидних сукоба и политичких превирања. Изгледа да су гласачи Доналда Трампа, Брегзита и суверенистичких странака у ЕУ коначно схватили одакле долазе невоље. Администрација и моћ још су, међутим, у рукама старих елита. Оне неће да се предају и да прихвате промене у стварним односима снага.

Свет се, у ових двадесет година, суштински променио. Какав је одговор Србије на нове ветрове који дувају са Истока и Запада?

Наша једра остају скупљена и нас носе непредвидиве морске струје. Српске политичке, медијске и пословне елите укочене су у прошлости, заробљене у последњој деценији 20. века и, нарочито, у 1999. години. Залеђене страхом, оне ослушкују претње које нам ратоборни хуманисти са Запада и данас шаљу. Најновија, у виду драконске казне за Радована Караџића, стигла је из „Међународног резидуалног механизма“, оруђа НАТО савеза, задуженог за јавно преваспитавање и кажњавање Срба.

Притисак на Србију да призна сецесију „Косова“ потврђује да агресија започета 1999. и данас траје. Док НАТО чељусти све брже остају без најоштријих зуба, у Београду имамо власт која је спремна да изврши и овај налог, упркос Уставу и Резолуцији 1244 СБ УН, подршци Русије и Кине, упркос упозорењима да ће то водити ка распарчавању Србије и гашењу Српске, упркос отпору Цркве, опозиције, јавности и, судећи по анкетама, убедљиве већине грађана.

Чим Приштина укине ограничења за српску робу, Београд ће се стрмоглавити у даље преговоре. Пљачка косовских рудних богатстава и стварање „Војске Косова“ – то скоро да се и не помиње. Са или без „корекције граница“ Србије са „Косовом“, ти преговори ће се завршити „правно обавезујућим споразумом о свеобухватној нормализацији односа“ или, у преводу, разарањем Србије и, на њеним рушевинама, стварањем Велике Албаније.

Погубни Бриселски споразум и дефетистичке изјаве представника српских власти о националним ресурсима и о Косову, додатно су охрабрили албанске шовинисте и њихове НАТО заштитнике. Њихове амбиције подстакнуте су и неспремношћу српских власти да, одлучнијим ослонцем на Русију и Кину, обнове материјалне, војне и дипломатске ресурсе земље. Спречавање, у медијима са националном фреквенцијом, слободне дебате о кључним темама, укључујући и ону најважнију, косовску, урушавање демократије, али и опасност од распарчавања државе, изазвали су очекивани гнев грађана.

У условима судбоносних промена у светским односима снага, када се од нас захтева само да умемо да чекамо, данашње српске власти довеле су, непромишљеношћу и нестрпљењем, и себе и земљу у крајње незавидан положај. Уместо ирационалних страхова и идеолошких измаглица, потребни су нам самосвест, стрпљење и – трезвеност.