МИЛОШ КОВИЋ: НАТО правда

Наше доба подсећа на време уочи Првог светског рата. Пресуда генералу Ратку Младићу у Хашком трибуналу, подгорички процес оптуженима у афери „Државни удар“, сплитска пресуда Капетану Драгану, призренски петомесечни притвор за Богдана Митровића – то су само најновији примери у бескрајном низу политичких процеса у којима се Срби осуђују за сва зла овога света.

Тако је било и уочи 1914. године. У Црној Гори је „агентима Београда“ суђено због тзв. Бомбашке и Колашинске афере. „Сведок сарадник“ којим се послужио књаз Никола, полицијски агент Ђорђе Настић, у истој улози, у борби против београдског, великосрпског национализма, наступио је и на загребачком Веиздајничком процесу. Све је то, међутим, била припрема за Велики рат и за потоње систематско уништавање Срба. Политички процеси којима је додатно требало оправдати оно што је чињено са целим једним народом, али, што је посебно важно, и прикрити сопствену одговорност за избијање Великог рата, наставили су се, заједно са насумичним ликвидацијама, нарочито у Босни и Херцеговини. Међу седамнаест ратних, судских процеса Србима, највећи је био Бањалучки велеиздајнички процес из 1915-1916 у коме је оптужено чак 156 људи.

Нису случајно и Адолф Хитлер и Анте Павелић били рођени у Аустро-Угарској, као што нису случајно одатле били и најубедљивији тумачи феномена судског безакоња – један Јеврејин, Франц Кафка и један Србин, Петар Кочић, који ће у аустроугарским судовима и казаматима изгубити здравље и живот. Сви заједно, Хитлер и Кафка, Павелић и Кочић, најавили су Аушвиц и Јасеновац.

Зашто и данас морамо да гледамо политичке процесе у Хашком трибуналу, који његови критичари називају пропагандним средством НАТО пакта? Ништа тако убедљиво не сведочи о овом суду као чињеница да данас, после уништења српског становништва у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији, дословно нико не служи затворску казну за злочине почињене над Србима.

Напади на суверене државе које се налазе на најосетљивијим геостратешким тачкама планете, какве су Балкан, Сирија, Кореја, размештање НАТО трупа на границама Русије, медијска, антируска, ратна пропаганда, угрожавање Кине – све то указује на чињеницу да клизимо ка новим, светским искушењима. У тој великој игри, Срби су, као и уочи 1914, постали невољни учесници. Догодило се оно што су историчари одавно наслућивали: потврдило се да је антисрпска медијска хистерија, као и 1914, била само део већег пројекта демонизације Русије. Дробљење српског етничког простора у ратовима 1990-их, било је увод у поделу много већег, руског простора. Бомбардовање СР Југославије из 1999. послужило је као окидач за све потоње НАТО агресије. Један од изговора за поход из 1999. био је: „Зар ћемо да дозволимо нови Сребренички геноцид?“ Под том паролом одвијале су се, потом, све агресије НАТО, на Блиском истоку и у Северној Африци.

Медијске пропагандисте и хашке судије не занима питање зашто, рецимо, Ноам Чомски или Ефраим Зуроф оспоравају да је убијање ратних заробљеника у Сребреници било геноцид? Јер, потребно је да се за злочине које су починили НАТО и њихови савезници на Балкану или на Блиском истоку, и за оно што се тек спремају да учине, оптужи неко други. Најбоље је да то буду управо њихове жртве, као Срби, или они на које се спремају да навале, рецимо Руси. Ето зашто је било потребно да Ратко Младић буде осуђен на најтежу казну због геноцида у Сребреници, терорисања Сарајева и узимања талаца из редова војника УН.

Сажетак пресуде генералу Младићу, који је прочитао судија Алфонс Ори, остаће речит документ о нашем времену. У њој Срби убијају несрећне цивиле и ратне заробљенике у Сребреници, без икаквог помена уништавања српских села и цивила у општинама Сребреница, Братунац и Милићи. Понавља се да је Сарајевско-романијски корпус артиљеријом и снајперима терорисао Сарајево, уз изостављање „детаља“ да је три до четири пута бројнији Први корпус Армије БиХ тукао снајперима и артиљеријом по цивилима у деловима Сарајева под контролом Срба (Грбавица, Враце, Илиџа, Добриња, Неђарићи). Присетимо се, узгред, да су УН таоци узимани су да би се зауставила НАТО агресија на РС.

Историчари ће, бавећи се пресудама Хашког трибунала, утврдити да оне пате од изостављања контекста, прећуткивања, па и извртања чињеница. Свако ће, међутим, моћи да закључи да се кључни допринос овог суда правној науци састоји у томе што је утврдио да су Срби народ ван закона и да су злочини над њима некажњиви.

Српска јавност била је незаинтересована за ток суђења генералу Младићу, али је пресуда, иако очекивана, изазвала пажњу и огорчење. На сличан начин, незаинтересовани смо за судско насиље над грађанима Србије у Подгорици и за полицијску репресију над вођама српског народа у Црној Гори, Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем. Пажња јавности, ипак, много тога може да промени.

Српској науци, међутим, остаје задатак да одговори на огромне количине медијских и судских „историјских чињеница“, произведених у последњим деценијама. У међувремену, ево једне поуке из историје: политички процеси Србима од 1907. до 1918. завршили су се ослобођењем и уједињењем српског народа.

Тагови: Милош Ковић, НАТО