Милош Ковић: Наслеђе Светог Саве – поглед из 2022. године

Необична је трајност наслеђа Светог Саве. Од његовог доба дели нас пуних осам векова. За то време, у тих осам стотина година, његов народ и његова црква искусили су турску најезду, страшне и велике ратове, пропаст свих српских средњовековних држава, сеобе у римокатоличке земље Венеције и Аустрије, преверавања у ислам и римокатолицизам, велике аустро-турске ратове, аустријске окупације и аустро-немачке злочине у два светска рата, титоистичко југословенство, диктатуру и атеизам, разарање Југославије, убијање, протеривање и асимилацију у нашим данима, геноцидна уништавања током векова и три најстрашнија геноцида у 20. веку – у два светска рата и на крају 20. века у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији.

Па ипак, ево нас и данас, како све меримо мерилима Светог Саве, како га прослављамо овде у Приједору, у Бањој Луци, Брчком, Источном Сарајеву, Требињу, Котору, Никшићу, Подгорици, Будви, Бару, Загребу, Вуковару, Београду, Новом Саду, Суботици, Ужицу, Краљеву, Крагујевцу, Ћуприји, Нишу, Врању, Косовској Митровици, Ранилугу, Грачаници, Призрену, Куманову, Скопљу, Бечу, Минхену, Паризу, Лондону, Чикагу, Њујорку, Торонту.

Шта је то што Светог Саву, његов народ и његову цркву чини, упркос најстрашнијим искушењима, толико отпорним, дуговечним и животворним? На такво питање нема једноставног одговора. Оно је, по свој прилици, ван наших моћи разумевања и објашњења. То и није циљ моје вечерашње беседе.

Подсетићемо се на то шта је наслеђе Светог Саве. Затим ћемо покушати да пажљиво сагледамо себе и своје време, данас и овде, да бисмо одговорили на питање: да ли смо и колико то наслеђе сачували? Испуњавамо ли Светосавски завет?

Наслеђа Светог Саве не би било без онога што је учинио његов отац Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви. Он је ослободио и ујединио српске земље. Савин брат, Стефан Првовенчани, то наслеђе је учврстио и проширио.

Свети Сава је међутим постигао духовно ослобођење и уједињење свога, како се тада говорило, „отечества“. Основао је аутокефалну, самосталну, националну Српску цркву, која је сама бирала своје архиепископе и епископе.

Појам слободе различити народи тумаче на различите начине. За Србе, у наредним вековима, све до дана данашњег, синоними за реч слобода биће: аутокефалност, самоуправа, аутономија, самосталност, независност. Они ће, једноставно речено, бити препознатљиви међу суседним народима по томе што ће увек желети да сами одлучују о својој судбини. То је почело и пре Светог Саве и Светог Симеона. Од њих до данас се, међутим, и у томе препознаје, јасан и непрекинут ток.

Савина слобода значи бекство из палате у манастир, напуштање земаљског царства у име Царства небеског. Живот у свету, али, онда када се бирати мора, опредељење за нематеријалне, вечне вредности подвига, љубави, вере, правде и спремност да се за те вредности поднесе жртва. То је Светосавски завет, као потврда, српском историјом и српским историјским искуством, Новога завета. Светосавски завет изнова је запечатио, својом крвљу, Свети кнез Лазар, на Косову пољу.

У готово свему што Свети Сава предузима видљиво је јасно родољубље. Грчки охридски архиепископ Димитрије Хоматијан због тога га је, у једном свом писму, оптуживао да је напустио монашки живот на Светој Гори „јер га је љубав према отаџбини заробила“ и „претворила у вршиоца и управитеља земаљских послова“. Свети Сава је, међутим, и на Светој Гори основао манастир за српске монахе, Хиландар. Радом на утврђивању култа Светог Симеона, он је започео уобличавање култова српских светитеља, међу којима ће Немањићи бити кључни и најважнији. Управо је поштовање националних светитеља, писање њихових житија, чување њихових светих моштију, било темељ уобличавања посебне, српске националне свести у потоњим вековима. Срби су, чак и међу најсличнијим народима, какви су били Бугари или Руси, препознавани по верности Светом Сави, Светом Симеону, Светом Краљу Стефану Дечанском, Светом кнезу Лазару и осталим српским светитељима. То су знали и српски непријатељи, па су их зато Турци казнили, због устанка у Банату, спаљивањем моштију Светог Саве на Врачару 1594. године. Поучени тиме, Срби су у свим својим потоњим сеобама спасавали и са собом носили мошти својих светитеља.

У времену пропасти православне Византије и превласти римокатоличких крсташа на Истоку, Свети Сава коначно је окренуо већински део српског народа, већ тада верски подељеног, ка православљу. Окренуо се слабијој страни, препустивши своме брату, краљу Стефану Првовенчаном, да се женидбом латинском принцезом и добијањем краљевске круне од папе, бави оним што бисмо данас назвали „реалполитиком“.

Српску државу Немањића и српску цркву основали су отац и два брата. Зато средњовековна Србија неће познавати сукобе између цркве и државе, који ће одредити историју европског Запада. Западни хришћани вековима су покушавали да се отргну од универзалистичких и апсолутистичких амбиција римских папа, од борбе за инвеституру између папа и немачких царева, па све до реформације и противреформације. Циљ оних који су се одупирали папама била је национална црква и национални, народни језик богослужења и књижевности. Захваљујући Светом Сави, Срби су то стекли већ у 13. веку.

Свети Сава је, наиме, дао литургијско и књижевно достојанство српском језику, тадашњем српскословенском. До тада, у западним српским земљама, српски је потискиван у корист латинског, док је у дотадашњим епархијама Охридске архиепископије, у дубини Србије, једва трпљен. Захваљујући Светом Сави, српскословенски језик коначно ће постати језик српске културе.

Оснивањем нових епископија на тлу „Српске земље и Поморске“, како је тада називана држава Немањића, Свети Сава је померио границе православља даље на запад, при чему је потиснуо римокатоличку цркву. Када је основао Зетску и Хумску епархију, римокатолички бискуп из Стона прешао је на Корчулу, док је онај из Требиња прешао на острво Мркан код Дубровника. Западно од старих српских епископија у Расу, Липљану и Призрену основао је Дабарску, Будимљанску и Моравичку епархију. Римокатолици су, међутим, у приморским крајевима државе Немањића живели мирно и просперитетно. Њихова градитељска рука видљива је на највећим српским светињама, у Студеници и у Дечанима.

На основу канона Православне цркве и римско-византијског права, Свети Сава је саставио Законоправило, основни правни документ средњовековне Србије, у много дужој употреби од Душановог законика. Србију је, дакле, утврдио у православљу и учинио је правном државом, ослоњеном на римско и византијско право.

Где смо данас?

Шта је са заветном идејом Светог Саве и Светог Симеона – ослобођењем и уједињењем српског отечества?

У вековима живота у туђим царствима, када нисмо имали државу, обједињавала нас је Црква Светог Саве. Она је била чувар наслеђа и предања. Када је Карађорђе обновио државу, први циљ је било ослобођење и уједињење српског народа. Семберијски и свесрпски песник Филип Вишњић можда га је заиста својим ушима чуо када је, пошто је «Србију крстом прекрстио и својијем крилима закрилио», «Вако Ђорђе Дрини говорио»:

«Дрино водо! племенита међо

Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије,

Наскоро ће и то време доћи

Када ћу ја и тебека прећи

И честиту Босну полазити!»

За ослобођење и уједињење гинуло се више од сто година и оно је дошло 1918. године. У југословенској држави српски народ је ослобођен и уједињен. Уједињена је и Српска црква и обновљена Патријаршија. Чак и у суштински антисрпској, Титовој Југославији, српски народ остао је на окупу. Срби су потом, да би спречили разбијање те државе и своје распарчавање, заратили чак и са најмоћнијим војним савезом тадашњег света, НАТО пактом.

Данас је народ Светог Саве поново расут и издељен новим државним границама. Имамо, ипак, Републику Српску. Она је, међутим, под сталном притиском да се утопи у туђу државу Босну и Херцеговину. Имамо Србију, али на њеној територији, на Косову и Метохији, српски народ је протеран и опљачкан, затворен у гета, у сталној претњи од припајања Свете српске земље Великој Албанији. То би, последично, водило ка распарчавању Србије. У Црној Гори имамо жилав српски народ који се, упркос вишедеценијској асимилацији у нову, црногорску нацију, вратио на позорницу историје. У Хрватској је, после геноцидног уништења, српски народ изложен тихој асимилацији. Утапању, и без рата, у већински народ, подвргнути су и Срби у Македонији.

Управо сада, међутим, сведочимо обнову идеје ослобођења и уједињења српског народа. Ове речи данас се односе, наравно, на обнову културних и економских веза. „Ослобођење и уједињење“ се, рецимо и то, најслободније и најотвореније изговара управо овде, у Републици Српској. У исто време, Република Српска је главни гарант очувања западних граница Српства и православља, које је повукао Свети Сава, да би их обновљена Пећка Патријаршија, почевши од 1557. године, додатно проширила и учврстила.

Црква Светог Саве, Српска православна црква, наиме, и данас стоји, онаква каквом ју је Свети Сава саздао. Она и данас, у вери и предању, уједињује цео српски народ, у свим земљама и на свим континентима, ма где се он налазио. Као и тада, она се одупире и универзализму Рима и национализму Цариграда. Српска православна црква једина је српска институција која, у ових осам векова, готово непрекидно постоји и траје. Она нас литургијски, у вери и предању, непосредно спаја са Светим Савом и свим поколењима која су у међувремену ходила српским земљама. Она је, у исто време, само део велике Православне цркве и њена мисија је, од Христовог доба, општечовечанка. Она нас зато спаја са свим људима добре воље.

У својих осам стотина година, Светосавска српска црква дуже је живела у туђим, него у својим, српским државама. То јој је дало посебну врсту слободе, али и борбености. У време Османског царства, Трећег рајха или Независне државе Хрватске, њени патријарси, владике, свештеници и монаси први су на себе примали трнове венце страдања, али су и предводили устанке и водили дипломатске преговоре. Литије у Црној Гори дошле су из те традиције, да би посведочиле стварну снагу Српске цркве у нашем времену. Светосавски укорењена у српским државама, али без снисхођења, слободна и независна, она и данас очински подсећа државне власти у Србији на Светосавски и Косовски завет, упозорава их на њихове дужности на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама.

Прошли смо кроз деценије борбеног, званичног, титоистичког атеизма. После комунизма, Европа је утонула у глобалистички капитализам и тржишни релативизам у коме се растварају предања, цркве и породице. Широм света, међутим, са изузетком Европе, уочава се успон традиционалних цркава и побожности. Ова кретања видљива су и у српским земљама. Секуларизација је одавно, бар од 18. века, захватила српску културу, да би од 1945. добила неслућене размере. Па ипак, од слома комунизма, Црква се вратила у јавни живот, на место које јој припада.

Рекао бих да је стварна обнова побожности уочљива нарочито међу младим људима у градовима. То се понајбоље видело у литијском покрету у Црној Гори. И у Српској и у Србији, градске цркве пуне су младих људи, али и припадника средње генерације. Пре неколико дана у Инђији, свештеници при храму Светог цара Константина и царице Јелене рекоше ми да се ту причешћује све више младих брачних парова са децом. Тамо где има истинске побожности, наиме, рађају се деца и ту се остаје на своме огњишту. У томе је, по мом мишљењу, један од главних путоказа за решење проблема демографског пропадања, најозбиљнијег искушења са којим се данас суочавају Српска и Србија.

Повратак Срба православљу нема ону дубину и ширину коју би неки од нас можда желели. Мањак побожности многи надокнађују изразитим родољубљем. Уз то, стање није исто у Српској, Србији или у Црној Гори. Тамо где је било више искушења, на Косову и Метохији, у Републици Српској, у Црној Гори, снажнија је и вера. Свети Сава, данас, можда ипак не би био сасвим незадовољан својим потомцима и наследницима.

Наша лакомисленост се, међутим, можда понајвише показала у нашем односу према српском језику и писму. Распродаја је почела 1835. године, када је Људевит Гај усвојио српски штокавски, јекавски језик за књижевну норму хрватског језика. Он је тада писао да „ми Хервати с братјом Сербљима сада један књижевни језик имамо“ и да „нама још ни издалека није наум пало икада твардити, да то није сербски него илирски језик“. Догодило се, међутим, баш то. Од «илирског», преко «хрватског или српског», «хрватскосрпског», стигло се до «хрватског», «а не српскохрватског или српског». Све се то, са понеком разликом, поновило са стварањем, од српског језика, „босанског“, па потом и црногорског језика. Тако смо добили и онај чувени „матерњи језик“ наших данашњих Југословена (у духу старе пароле „И после Тита – Тито!“), као и „БХС језик“ на коме се, сасвим пригодно, Србима суди у Хашком трибуналу. Питање је само времена када ће му се додати и црногорски, па ћемо имати „БХСЦ“.

Стање ћирилице, којом је Свети Сава писао, још је горе него положај нашег језика. У томе се не може говорити само о лакомислености, него и о бахатости наследника. Сетимо се да је сваки окупатор, и Аустро-Угарска и Независна држава Хрватска, прво ударао на Српску цркву и на српску ћирилицу. Понекад ваља и непријатеља пажљиво послушати.

Српска култура, књижевност, филм, музика, наука показују, после деценија дословне затрпаности комунистичким и капиталистичким материјализмом и нихилизмом, знакове оздрављења. У томе учествују све генерације, од Емира Кустурице, преко Слободана Владушића, до Београдског синдиката и оца Дарка Ђога. Има сувише имена која би овом приликом требало изговорити. Ту се, ипак, још воде прави „културни ратови“ између нас и наших југословена и западњака.

Судећи по онима који долазе, и по томе како се стање у свету мења, време ради за нас. Русија и Кина све су јаче, док су НАТО и западне силе све слабије. Прошле године гледали смо како њихове слуге висе са њихових авиона у бекству са аеродрома у Кабулу.

Морамо да се ослободимо нестрпљења. Народи који дуго памте знају да се сви циљеви не могу постићи за живота једног поколења. Умели смо да на ослобођење Косова чекамо готово пет стотина година, па смо тај дан дочекали спремни. Поновићемо подвиге и подвиге својих предака, само уколико останемо њихови потомци, народ Светосавског и Косовског завета.

Приједор, 26. јануар 2022.