Милош Ковић: Култура увреда

Милош Ковић (Извор: Искра)

Сећам се колико сам био ужаснут када сам, уочи Бадњег дана 2018, на киосцима видео насловне стране режимских таблоида. Утркивали су се у томе ко ће више да извређа митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Разлог – Апел за одбрану Косова и Метохије. Сто седамдесет и осам јавних личности, међу њима дванаест епископа СПЦ, потписали су текст којим су упозорили српску јавност на то да се спрема издаја Косова и Метохије. Иако га, у том одмереном тексту, нисмо поменули, Александар Вучић је на Митрополита нахушкао своје министре и таблоиде. Један дневни лист докопао се још недовршеног Апела, без икаквог овлашћења објавио његове делове и први дао знак за хајку.

Целе те ноћи готово да нисам спавао. Јер, ја сам био тај ко је Митрополита позвао (био је у Латинској Америци) и замолио га да прочита, поправи и потпише наш текст. Сада сам се осећао кривим због јавних увреда којима је изложен. Уместо да нападну нас, таблоиди су се дохватили њега. Онај који је први дао знак за нападе, није хтео да објави мој текст у коме сам објаснио како је Апел заиста настао. И пошто су обавештени о чињеницама, наставили су да свесно и намерно лажу своје читаоце.

Нисам могао да дочекам јутро да позовем Митрополита, како бих му се извинио… Јавих се прво Матији Бећковићу, који је, на предлог Митрополита, Апелу дао коначну форму. Матија се, међутим, смејао и уверавао ме да то није било ништа страшно, да је ово само једна од кампања које је Митрополит претрпео, да он то сасвим мирно подноси… Сетих се тада стихова из његове песме „Амфилохије“:

„Али, чим се крсним знаком знаменов’о,

нема тога ко га није каменов’о;

и то камење поста му имање,

сваки камен њему, један Христу мање.“

Охрабрен, позвах и Митрополита. И добих исти одговор. Сасвим ведар, гласом младог човека – тако ће звучати и у болници, пред само упокојење – рекао ми је, парафразираћу, да не бринем, да су га нападали много пута и да му то припада од када је постао митрополит цроногорско-приморски. Много тога научио сам тога јутра од Матије и од Митрополита.

Апел за одбрану Косова и Метохије објавили смо на Бадњи дан 2018. године. Вучић је касније, гневан јер је био препознат, нападајући Апел, на својим телевизијама, да би показао да је добро обавештен, набрајао и наша имена. Хајка на Митрополита се, међутим, наставила. Ниједна режимска телевизија, нити таблоид, нису објавили текст документа, који су толико нападали.

Тада сам већ знао да су разуздани напади таблоида и режимских медија на Вучићеве политичке противнике, без икаквих могућности да се нападнути у тим медијима огласе и одбране, били нешто што су напредњаци донели у српски политички живот. Оно што ме је ипак згрануло, било је јавно вређање једног од најугледнијих српских владика. До тада, таблоиди су углавном водили кампање против опозиционих политичара.

Данас гледам како они који се проглашавају за велике Вучићеве противнике и опозиционаре, јавно вређају никог другог до Патријарха Српског Порфирија. Најгрлатији су они који су, на овај или онај начин, до јуче сарађивали са Вучићем – његове бивше страначке колеге, некадашњи пријатељи, дојучерашњи „разграничитељи“ централне Србије са Косовом и Метохијом, „признавачи“ независности тамошње парадржаве. Хајка на Патријарха одиграва се преко „опозиционих“ телевизија и таблоида (наводници, јер изгледа да имају исте колонијалне господаре као и режим). Од 2018. године понешто се ипак и променило. У међувремену, друштвене мреже и интернет сајтови показали су се као најпогоднија средства за харангу, за ширење лажи и полуинформација.

Није, дакле, довољно то што је Патријарх подржао захтеве побуњених студената. Од њега се захтева да јавно стане уз једну од две стране у политичком сукобу. Исти људи и богоборачки медији, који годинама вређају Цркву и доказују да она не сме да износи политичке ставове, сада траже од ње да се политички сврста. Пошто Патријарх, уместо тога, позива на мир и дијалог, следују му најгоре увреде. Један професор Универзитета у Београду јавно га вређа у говору на Аутокоманди, при чему за ту своју срамоту добија аплаузе; вођа једне од највећих опозиционих странака, преко медија који се налазе под његовом контролом, учи Патријарха памети и моралу. Има међу хајкачима на Патријарха и српских националиста. То су веома често председникове некадашње партијске колеге, секташи специјализовани за трагање за издајницима међу самим националистима, али и свештеницима СПЦ. Већина таквих у цркву улазе само онда када се то баш не може избећи; ни тада се у њој дуго не задржавају. Такви су данас звезде прозападних телевизија и таблоида; по природи ствари, нашли су се у истом табору са горепоменутим професором и политичарем.

Српска црква од свог настанка износи политичке ставове. Да тако није радила у време време турске, аустријске и млетачке власти, православних Срба данас не би било.  У Европи се, бар од 18. века, са секуларизацијом и одвајањем цркве од државе, подразумева право хришћанских цркава да јавно износе своје ставове (осим у Османском царству, Робеспјеровој Француској, Лењиновом СССР-у, Хитлеровој Немачкој, или у Титовој Југославији), као и право људи да те ставове критикују. И унутар себе, Православна црква, насупрот папској дисциплини и хијерархији, негује дијалог. Ни сам нисам срећан због уздржаног става Патријаршије у Косовском питању или питању копања литијума од стране страних, приватних компанија, као што нисам био срећан због уздржаног става Митрополије у време одвајања Црне Горе. Искусни, на све спремни политиканти умеју да, по правилу привремено, преваре и највеће духовнике. Али, куда води ширење мржње против људи на којима почива наша Црква? Није то само недостатак васпитања, доброг укуса и осећања мере. Реч је, у једном делу јавности, о обнови титоистичког богоборачког духа (партизани су, према статистикама, убили више свештеника од усташа), који је Српску цркву и њене вернике прво уништавао, потом прогонио и на крају маргинализовао; претходно су, у рату, хрватске усташе и албански вулнетари, под заштитом немачких нациста и италијанских фашиста, Српску цркву и њене вернике били подвргли геноциду. Реч је данас и о јавном вређању верника Српске православне цркве. Они у овом или оном питању могу да имају другачије мишљење од свога Патријарха. Али, он је поглавар Српске православне цркве. И са сопственим оцем можемо да се не сагласимо у овом или оном питању. Али, он је отац. Када је нападнут и извређан, ми ћемо га до краја бранити.

Није овде, суштински, реч о Цркви, него о болести од које је оболео наш јавни живот, о кампањама мржње, о хајкама на људе у медијима и на друштвеним мрежама. Људи данас имају право да одаберу да ли хоће или неће да припадају Цркви. Али, ови јавни напади тичу се свих, и верника и неверника. Ако то раде са српским Патријархом, шта тек да очекују остали? Нарочито они који би да, упркос свим притисцима и захтевима, мисле својом главом.

Ево најновијег примера. Опозициони медији су, како се види, почели да личе на режимске. Али, поновимо – ову болесну атмосферу у друштву, ову културу јавних увреда, није створила опозиција, него власт. Управо ових дана, режимски таблоиди блате Емира Кустурицу. Вероватно највећи и сигурно најпознатији живи српски уметник, ангажовани интелектуалац чија се свака реч пажљиво слуша у целом свету, усудио се да слободно расуђује и јавно говори о кризи у коју је запала његова земља. Одмерено и врло уздржано, критиковао је власт. Са његовим ставовима може се полемисати. Они се могу прихватити или оспоравати. Таблоиди који су под директном контролом режима су га, међутим, извређали на такав начин, какав се може чути и видети само на пијацама и у кафанама. То се не догађа у Сарајеву, него у Београду, у земљи коју је Емир Кустурица одабрао за своју отаџбину онда када јој је било најтеже. Избор који је тада направио затворио му је многа врата и донео непријатељство оних које нико не воли да изазива. У међувремену, Србији и њеној култури донео је најпрестижнија  светска признања. И, ево награде којом данашња српска власт овенчава Емира Кустурицу.

То, међутим, не говори баш ништа о месту који је Емир Кустурица одавно стекао у српској култури и јавном мњењу. Његови бројни непријатељи, нарочито они у Сарајеву, немају чему да се радују. Таблоидни напади на Кустурицу само су доказ дотрајалости и потрошености једног пропалог режима. Русија га је, уосталом, усред овдашњих напада, позвала да присуствује Паради победе 9. маја у Москви; тиме је нашим прелетачевићима послала јасну поруку.

Шта, на крају, рећи о кидисању режимских таблоида на ректора Универзитета у Београду, Владана Ђокића? О позивању ректора у полицијску станицу на информативни разговор? Поново, о његовим ставовима може се полемисати. Али, он је ректор Универзитета у Београду.

У исто време, док се обрушава на ректора, Александар Вучић најављује да ће се разрачунати и са Универзитетом. Није реч само о отимању плата. Охрабриће, каже, приватизацију нашег високог школства. Другим речима, продаће га својим тајкунима и, како је најавио пре ове кризе, без икакве акредитације, увешће велике, стране универзитете на наше високошколско „тржиште“. Те изјаве, као и маћехински однос према основном и средњем школству, и јесу биле окидач за студентску и професорску побуну.

Продаја државне територије, светиња, људи и природних ресурса на Косову и Метохији успоставила је модел за распродају свега што нам је још остало. Наш Апел за одбрану Косова и Метохије из 2018. јесте објавио шта ће се догодити, али издају није зауставио. Вучић је схватио да му је, пошто му је „прошла“ продаја српске Свете земље, сада све дозвољено. Афера Рио Тинто показала је да је спреман да распрода наше рудне ресурсе и последично уништи природна богатства. Наша пољопривреда и индустрија (с изузетком „наменске“ која, како видимо у Украјини, ипак не ради у нашем интересу) одавно су продате странцима. Сада је на ред дошла распродаја високог школства. Странци одавно штампају уџбенике за наше основне и средње школе, организују и плаћају семинаре за наше наставнике.

Ето одакле долази бруталност са којом се овај режим обрачунава са својим критичарима. Она је директно пропорционална величини непочинстава која треба сакрити или оправдати. Главна тема је – распродаја земље странцима. Како се види по покретачима хајки, колонијални господари Србије немају контролне акције само у власти, него и у опозицији.