Милош Ковић: Историчари у добу „поништавања културе”
Милош Ковић (фото: С. Гарић)
Када се историчару догоди да му, због јавне речи, у његовој земљи суде у осам кривичних и парничних процеса, по тужбама колега историчара који су у исто време (безуспешно) покушали и да га протерају са Универзитета, када му, опет због јавне речи, на граничном прелазу у суседну земљу, у којој су гробови његових предака и на чијем универзитету такође предаје историју, саопште да више не може да у њу уђе, тада би он коначно морао да размисли о значењу толиких удеса, па и о смислу свог позива.
Разум налаже да човек увек и прво преиспита сопствену савест. Судски процеси су, међутим, показали да није јасно због којих исказа му се суди. Тобожње речи, које се наводе у тужбама, као и у усменим исказима тужилаца, не постоје у приложеном доказном материјалу – новинским текстовима и интервјуима. После одлука факултетских и универзитетских органа о испуњености свих научних и педагошких услова за избор у звање редовног професора, остало је нејасно на којим академским аргументима су се заснивали вишегодишњи покушаји протеривања са Универзитета. Било је, међутим, политичких денунцијација које су марљиво упућиване колегама и медијима. Коначно, решење о забрани уласка, у коме пише да историчар „представља претњу безбедности БиХ, јавном поретку, јавном реду и миру у БиХ“, не садржи ни један инкриминисани исказ, нити поступање. Човеку преостаје да се, као Јозеф К, пита у чему је његова кривица, или да, као Давид Штрбац, суочен са огољеном силом, све окреће на шалу.
Невоље су, по правилу, добри подстицаји за суочавање са начелним питања и дубљим кретањима. Историчари страдају од када је света и века. Узор за многе био је и остао Марк Блок, француски историчар који је под немачком окупацијом, као један од вођа покрета отпора, дао живот за своју отаџбину. Борио се за Француску у два светска рата, да би се, после Денкерка, тајно вратио у земљу, не обазирући се на додатни ризик који му је доносило његово јеврејско порекло. Блокова Апологија историје или занат историчара, класично дело светске историографије, остала је недовршена, јер је њен писац у међувремену ухапшен и стрељан. У исто време, у немачком логору за француске ратне заробљенике, Фернан Бродел написао је најзначајније историографско дело 20. века, Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II. Булгаковљев Мајстор заступа непрегледне генерације историчара које, због трагања за истином, вековима оптужују и гоне због подривања „јавног реда и мира“.
У добу „поништавања културе“ историчари су изложени додатним искушењима. Чак и у „тоталитарним временима“ Блока, Бродела и Булгакова постојали су различити политички системи и то је омогућавало суштинско разногласје. Тако је било и у Хладном рату. Данас, међутим, политички Запад покушава да целом свету наметне једноумље. Колонизатори би да говоре у име колонизованих, који би требало или да ћуте, или да понављају „политички коректне“ мантре. Јавни линч Џулијана Асанжа, без чијег „Викиликса“ будући историчари неће моћи да разумеју наше време, јасна је порука за све оне који би да се, sine ira et studio, упусте у потрагу за истином. Фанатизам и затварање очију пред чињеницама, баш као у време Наполеона и Хитлера, по правилу воде Европу у прогоне јеретика, крсташке походе на Исток и самоуништење.
У међувремену, у таквом свету, послушност се вишеструко исплати. Зашто би, уосталом, српски историчари бринули светске бриге? Од нечега се мора живети. Управо они који су спремни да неуморно понављају мантре с краја прошлог века о безгрешном Западу, јеретичком Истоку и онтолошкој кривици Срба, представљају се као „критички историчари“, којима су струка и наука на првом месту. Сарадња са Империјом и јунаштво испољено у борби против српског национализма и „малигног руског утицаја“, омогућавају им стална путовања по конференцијама живописних наслова, на којима подносе увек исте реферате. По систему кукавичјих јаја, они из академских институција избацују неподобне, док систематски регрутују свој подмладак. На такав начин за неколико година промењена је „крвна група“ централне српске историографске установе, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.
Основни циљ историчара и данас, као у време Херодота, остаје – потрага за истином. Посмодернисти, са страшћу револуционара, само понављају старо, пилатовско питање: „Шта је истина?“. Истина, наравно, постоји, али питање је у којој мери је историчар способан да је открије у њеној целини и непорецивости. Мудрије ће бити да скромно ради на томе да јој се, онолико колико је то у његовој моћи, приближи.
Све се, на крају крајева, своди на то – поштено радити свој посао, трагати за истином и о томе сведочити. Тамо где је то кажњиво, поднети жртву и платити цену, у име „љубави према истини“ и „љубави према правди“, како је то написао професор Михаило Ђурић, у завршној речи пред судом који га је, због деликта мишљења, 1972. године осудио на деветомесечни затвор. То је једини избор и једини пут.
У основи, овде је реч о одбрани основне слободе мисли и говора. Ускоро ћемо сазнати да ли у својој држави смемо да изговоримо да нећемо хашка тумачења и НАТО инерпретације српске историје. Имају ли Срби право на своју историју, па макар она била и погрешна? Или ће нам је заиста писати судски трибунали и чиновници Империје?
