МИЛОШ КОВИЋ: Именовати Зло, открити Смисао

Књижевност, по правилу, превазилази и надраста историографију. Трагедијско искуство човека у времену и смисао историјских кретања измичу оној врсти историографије, која се, у име разума и науке, одриче емпатије и интуиције. Најбоља дела српских историчара посвећена су Првом светском рату, али се међу њима није родио нико који би могао да достигне Драгишу Васића, Милоша Црњанског, Станислава Кракова, Бранислава Нушића, Растка Петровића, Милутина Бојића, Станислава Винавера или Стевана Јаковљевића. 

Није реч само о снази и дубини увида, него и о смелости. Током осамдесетих година прошлог века, књижевност је подстакла напуштање званичног једноумља, кроз отварање најосетљивијих питања новије српске историје – масовних страдања Срба у два светска рата, геноцида у Независној Држави Хрватској, личности Јосипа Броза Тита, природе и историјске улоге четничког покрета, обрачуна партизана са политичким противницима.

О дубини историјских увида које пружа књижевност сведочи и роман Молитва под морем Александра Тутуша. Једном прочитан, он се више не заборавља. Зашто је тако? Посвећен је најзагонетнијем и најважнијем питању српске историје, геноциду који су над Србима починили они које су и пре и после тог искуства упорно називали браћом, сународницима и суграђанима. Писац, при томе, има снажно, поуздано осећање историје. То осећање, та историјска свест није књишка; она је искуствена, проживљена и поуздана. Коначно, он није импресиониста, нити трговац простим утисцима. Устремљује се право на најтежа, најболнија питања и на њих даје одговоре.

Писац нам најпре, кроз личност и дела дон Јосе Фелициновића, открива порекло, исходиште Зла. Римокатоличка црква никада није признала своју улогу у геноциду над Србима у НДХ и никада се због тога није покајала. За разлику од немачких нациста, њене папе, кардинали, надбискупи и бискупи никада нису били ловљени по свету, нити кажњавани за своја недела. Уместо тога, римокатоличка црква брзо је обновила свој стари морални углед. У томе је имала подршку нових предентената на светску моћ. У сарадњи са САД и Великом Британијом, она ће чак, „пацовским каналима“, спасавати усташе и нацисте, да би их, у Хладном рату, ставила на располагање „слободном свету“. Главни архитекста „пацовских канала“, Крунослав Драгановић, хрватски усташа, римокатолички свештеник и сарадник америчких служби, мирно ће живети и 1983. склопити очи у социјалистичкој Југославији.

Разговор између дон Јосе и фра Маринка, априла 1941, у возу, на станици у Јасеновцу, враћа нас темама које српска историографија, све до данас, упорно прећуткује. Када су се ујединили са Хрватима 1918, о сложености њиховог римокатоличког, средњоевропског културног наслеђа, Срби из Србије једноставно нису довољно знали. Они су тог непријатеља победили у рату, на бојном пољу. Аждаја је, прободена копљем, остала на земљи. Срби су већ тада, у Подрињу, претрпели геноцид, али су га од себе сакрили, не би ли починитељима опростили и прогласили их за своју браћу. Своја јуначка знамења и светло оружје оставили су у музејима; узде својих крилатих коња предали су „савезницима“, баш као што је то учинио Гаврило Перовић. Дон Јосо, међутим, тврди да су Срби узалуд поверовали да је “окончањем Великог рата окончана повијесна кружница за навијек“ и да Хрвати, Аустро-Угари и „сва западна кршћанска цивилизација“ нису заборавили како су их окупатори у опанцима „посрамили и понизили пред целим светом“. Београд, Крагујевац и Ниш нису имали свест о том Злу, коју су, много пре 1914, стекли Срби из Загреба, Госпића, Книна, Вуковара, Бањалуке, Сарајева или Мостара.

Реч је ту, уствари, о непознавању себе и сопствене прошлости. Ко су били ти жупљани фра Маринка, из којих „вири још увијек неко тајно биће, непомазано и дивљачно, опијено маштаријама о јунаштву и давним биткама“? Је ли, у Југославији, стављање Гаврила Перовића под команду хрватског ратног злочинца, кога је колико јуче био лично заробио, било изузетак или правило? Постоји ли веза између крижарских похода против јеретика, од средњег века до Противреформације, покоља у Јадру, Рађевини и Мачви 1914. и геноцида у НДХ 1941-1945? Шта се догодило у Априлском рату 1941. и шта је је суштина феномена пуковника Богуновића, који предаје усташама југословенски, српски гарнизон на Пагу, да би своје војнике напустио већ у Карлобагу?

Могу ли таква историјска искуства икада да постану прошлост? Да ли је човекова идивидуална и колективна свест уопште кадра да их затвори у некакав стари ормар, или склони под прашњави тепих? Геноцид остаје опсесивна тема културе која га почини, без обзира на то у коликој мери га је освестила и признала. Зато се, иза упорних и марљивих оптуживања „других“, тако често крије покушај да се заташкају или умање злочини сопствених предака. То су садржаји који се лако могу препознати у културама САД, Немачке, или Хрватске. О томе да ли уопште постоји линија која дели садашњост од прошлости, али и будућности, размишља путник док посећује америчка и европска стратишта, резервате америчких староседелаца, немачке или хрватске логоре смрти.

О томе размишља читалац док се, на дну залива Слана, заједно са туристкињом и странкињом Аном, среће и, у Литургији, моли са српским мученицима из Шибуљина и Дивосела. То није само достојан завршетак једне снажне приповести. Писац на почетку, без задршке, именује Зло; на крају, он се спушта у морске бездане, да би нам дао коначан, добар одговор на, кључно и најтеже, питање Смисла.