Милош Ковић: Црна Гора се враћа себи

Један млади пријатељ ми рече да су литије у Црној Гори ту да би помогле нама, овде у Београду. Да би нас охрабриле да не дамо Косово и Метохију

Шта се то догађа у Црној Гори? Тамо где народ већ две деценије, стиснутих зуба, трпи нечувена понижења, стотине хиљада људи изашле су на улице. У земљи којом већ деценијама влада службени атеизам, чије су свештенике и самог владику 1945. године на најстрашније начине погубили, десетине хиљада корачају у црквеним Литијама, предвођени својим владикама и свештеницима. Тамо где је дуже од века владао страх од свемоћне државе, гологлави полицајци прилазе Литијама и траже благослов од митрополита Амфилохија и епископа Јоаникија. У земљи са дугом традицијом унутрашњих, крвавих обрачуна, десетине хиљада мирно корачају, избегавају сваки сукоб и позивају браћу да им се придруже. Тамо где две деценије траје бесомучна медијска пропаганда прозападног материјализма и нихилизма, уредници најмоћнијих медијских кућа крсте децу и придружују се Литијама. У земљи у којој се деценијама предаје фалсификована историја, у којој, у последњих 20 година ђаке трују мржњом према својим српским прецима, рођацима, пријатељима и суседима, тамо где се из школа протерују српски језик и ћирилица, убедљиву већину оних који корачају у Литијама чине млади људи.

Како објаснити ово чудо? Тамо где су Црква и иконе, ствари, по правилу, нису само од овога света. Али, покушајмо. Ништа од онога што се овде дешава не може се разумети без дубље, историјске, и шире, европске, светске перспективе. Хришћанска побуна у Црној Гори с краја 2019. и почетка 2020. године, најбоља је потврда онога што сам, у мају 2019, на овом месту написао. Снисхођење држави не припада главном току и етосу Српске православне цркве. Она је највећи део своје осам векова дуге историје провела у туђим, иноверним, непријатељским царствима и државама. У њима, од Османског царства, преко Аустро-Угарске и Независне Државе Хрватске, до Титове Југославије, она је била прогоњена, уништавана, или тек трпљена. Предводила је велике народне устанке и побуне против Турака (1594, 1690, 1737), усташа и нациста (1941). Упркос масовним страдањима, јер слобода се осваја и плаћа, Српску православну цркву и њен народ нико није победио: ни султани, ни цареви, ни поглавници, ни фирери, ни председници.

Српска црква створила је Црну Гору. Том теократском државом, непосредно проистеклом из Пећке патријаршије, од краја 17. века све до средине 19. века, владали су митрополити из куће Петровића. Они су предводили војске, добијали и губили битке, затварани су и убијани.

Српски народ и његова Црква су, за казну, као вечити камен у чизмама освајача, у 20. веку, три пута подвргаван геноциду. У нашем времену НАТО државе Запада приступиле су, по свему судећи, коначном решењу српског питања. Све је део ширег плана обрачуна са Русијом и православним светом. Можете се смејати теоријама Семјуела Хантигтона о будућем сукобу цивилизација, одређених религијском припадношћу, али они раде тачно по том плану. Мислите да претерујем? Сетите се Украјине. Сетите се Крајине, Косова и Метохије. Сада се народ у Црној Гори бори само за то да не буде асимилован, опљачкан и, последично, уништен.

Та историјска традиција спојила се, у нашем времену, са глобалним феноменом о коме сам, такође, на овом месту, много пута писао. У Европи и Америци у току је побуна народа против отуђених елита. У САД су се, упркос нечувеној медијској кампањи „дубоке државе“, обојене русофобијом, гласачи определили за Доналда Трампа. У Британији је, упркос још горима убеђивањима и притисцима, народ по други пут, на последњим изборима, гласао за напуштање Европске уније.

У Европској унији, бриселски, берлински, париски политичари, новинари, пословни људи и професори оне који одбијају да им се покоре и за њих гласају могу још само да подругљиво називају „популистима“ и необразованим провинцијалцима. Све је, међутим, узалуд. Лед је одавно почео да пуца и сада, уз шкрипу, џиновске ледене санте, сасвим неконтролисано, почињу да плове.

Млади људи траже алтернативу одавно потрошеном, мртвом америчком сну. Они су, све мање, хипнотисани телевизијом и штампом; на интернету сами бирају оно што желе да гледају. Што су цркве више маргинализоване и прогоњене, оне су им све ближе. Северна хемисфера наше планете и даље се атеизира; југ је све побожнији. У религиозним друштвима рађају се деца. Будућност је на њиховој страни.

Србија, баш као и 1995, када је пала Крајина, ни прстом не мрда да би помогла сународницима у Црној Гори. Много идеја о мирном деловању у јавности је поменуто. Сада се говори о томе да Србија може да тужи Црну Гору Европском суду у Стразбуру, на основу члана 33 Европске конвенције о људским правима. Потребно је да Србија бар престане да ради против Срба у Црној Гори. Потребно је да хитно престану медијски напади на митрополита Амфилохија, душу целог покрета.

Један млади пријатељ данас ми рече да су литије у Црној Гори ту да би помогле нама, овде у Београду. Да би нас охрабриле да не дамо Косово и Метохију. И да би нам, на најлепши начин, честитале Савиндан.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 27. 1. 2020)