Милош Ковић: Александар Вучић је напустио Србе јужно од Ибра

Најновија криза на Косову и Метохији, настала због покушаја Приштине да 1. августа 2022. Србима северно од Ибра наметне лична документа и регистарске таблице тзв. „Косова“, само се привремено завршила интервенцијом САД и одлагањем ових мера до 1. септембра. У међувремену, представници „Квинте“ (САД, Немачка, Британија, Француска и Италија) у Приштини су јавно подржали захтеве Албина Куртија. Он се у најновијој рунди бриселских преговора поставио непомирљиво, а НАТО је појачао снаге на северу Косова. Да не би било недоумица, за следећу годину заказане су велике НАТО вежбе на Косову и Метохији.

Какву политику у овој кризи воде наше власти и шта је, уствари, њихов циљ? Председник Србије Александар Вучић (Влада Србије, која би по уставу требало да води нашу спољну и унутрашњу политику била је потпуно невидљива и када није била у техничком мандату) крајем јула је послао неколико упозорења која су подигла тензије и, по свему судећи, утицала на САД да привремено обуздају Куртија. Такав циљ, по свој прилици, има и његова недавна изјава „о генерацији младића на северу Косова која неће то да трпи“.

Може ли „нова генерација младића“ да заустави НАТО? Август се морао искористити да би се стекла одређенија подршка Русије и Кине. Да ли је то учињено? Подршка очигледно постоји, али знамо ли колико далеко би ове две велике силе биле спремне да у томе иду? Русија и Кина се, захваљујући агресивности САД, крећу ка стварању заједничког блока. САД, међутим, покушавају да искористе заузетост Русије у Украјини да би, притисцима и обећањима, Србе и цео Балкан ставиле под своју контролу. Не би требало искључити могућност да би се Вашингтон, у том циљу, могао послужити новим албанским погромом над Србима.

Велике силе су као елементарна непогода. На „малима“ је да прате временску прогнозу и да следе своје интересе. Ту наметнуту игру, у којој је за Србе улог по правилу голи опстанак, играли су сви српски државници, од вожда Карађорђа до данашњег дана.

Нико од њих, ни у најгорим искушењима, није трговао територијом Србије. А управо то је, по свему судећи, политика Александра Вучића и његових сарадника. Упркос уставу, они нису одустали од „разграничења“ Србије са „Косовом“, са српским грађанима, светињама, територијама, рудним богатствима. У томе је главно искушење и главна опасност нашег тренутног положаја.

Александар Вучић је више пута говорио о томе да се залаже за „разграничење“ (видети нпр. Вучић: Ја сам за разграничење са Албанцима, интернет страница РТС, 9.8.2018; Вучић: Разграничење ће једног дана морати да буде на столу, Исто, 10.6.2019). У Београду се гаје наде да би за одрицање од Косова и Метохије, Србија могла да добије уједињење са Српском. Ту није реч о празној причи, како би се добило у времену, у шта би добронамерни посматрачи желели да верују. 

У последњим месецима мандата Доналда Трампа у Белој кући и под окриљем његове администрације, бар почевши од марта 2020, Александар Вучић и Хашим Тачи приближили су се споразуму о „разграничењу“. У томе су имали пуну помоћ Едија Раме, док су се у ЕУ као потенцијална подршка истицали Емануел Макрон и Жозеп Борељ. „Влада“ Албина Куртија, која се уз подршку Немачке „разграничењу“ супротстављала, оборена је под директним притиском Вашингтона (о свему томе тада сам писао у Политици, под насловом Разум или разграничење, 24.5.2020).

Тада је дошло до филмског обрта. У противнападу америчких демократа и Немаца, Тачи је оптужен за ратне злочине, да би пао са положаја „председника Косова“, наравно у исто време када је уклоњен и Трамп, почетком новембра 2020. Бајденова администрација и Немци вратили су Куртија на власт и преговори о „разграничењу“ су били прекинути. Из наше јавности нестали су „пробни балони“ о „разменама територија“ и „разграничењима“, међу којима је најпознатији био чувени „словеначки нон пејпер“. Све су се ређе оглашавали и странци који су за таква решења марљиво лобирали и који су, по свој прилици, били плаћани новцем из нашег буџета (Стивен Мејер, Тимоти Лес, Волфганг Петрич, Олег Бондаренко, Петар Искендеров, итд). 

Па ипак, Александар Вучић се и у данашњој кризи бори само за север Косова и Метохије. Србима који живе јужно од Ибра, где су највећи део нашег становништва и наше највеће светиње, „косовске“ личне карте и аутомобилске таблице одавно су наметнуте. Београд због тога ни прстом није мрднуо.

Најважнију чињеницу која упућује на овакав закључак знају сви који живе на Косову и Метохији: српска земља и куће јужно од Ибра данас се продају брже него икада. Срби који су под окупацијом издржали 22 године, сада виде да су препуштени судбини. Српски гето у Ораховцу нестаје пред нашим очима. Ту је Албанцима продато чак и једино игралиште, на коме су српска деца могла да се играју. У општини Ново Брдо пре два месеца одједном је продато готово 100 хектара земље. Српска села у околини Приштине убрзано нестају. У Доњој Брњици, испод самог Гази местана, до јуче потпуно српском селу, Албанци ће ускоро чинити половину становника.

О судбини Косова и Метохије одлучиваће онај ко буде поседовао земљу. Српска држава има начина да спречи њену продају, или да је откупљује од оних који морају да оду, али она то не чини. Је ли у питању небрига, или свесна намера да Срби са југа „исцуре“ северно од Ибра, како би сви услови за „разганичење“ били коначно испуњени?

Појединачни пројекти Канцеларије за КиМ и хуманитарне акције не могу да промене општу слику, која је очајна и поражавајућа. Помоћ која стиже из Београда пречесто завршава у рукама корумпираних и неспособних српских функционера. Посла за младе нема и они све брже напуштају енклаве. Јужно од Ибра Срби из дана у дан изумиру. Наша држава свесно допушта да се то догађа. Да ли је ћутање знак одобравања?

Светињама се не може трговати. Наше власти уплеле су се у игру смањивања броја жртава Јасеновца, упркос упозорењима стручне јавности. Сасвим очекивано, награда за  оволику кооперативност била је забрана Александру Вучићу да посети Јасеновац. На исти начин, политика „разграничења“ и борба за ЗСО, обичан „смоквин лист“ и пуки изговор за напуштање Косова и Метохије, завршиће се сломом, срамотом и понижењем. 

Шта чинити? Стручна и најшира јавност су, судећи по свим анкетама, одавно схватиле – одбрана Косова и Метохије и њихова реинтеграција у уставни поредак Републике Србије представља први услов за физички опстанак и моралну обнову српског народа.

Милош Ковић, редовни професор историје на Филозофском факултету у Београду

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије