МИЛОШ КОВИЋ: Алан Форд на Филозофском

Данас је коначно почео да извештава, макар и са дуже од годину дана закашњења, о суђењу коме сам подвргнут по четири кривичне тужбе, удружене у једну, од стране Дубравке Стојановић, Николе Самарџића, Радоша Љушића и Владе Станковића.

Надам се да ће Данас обратити пажњу и на још четири суђења, на основу њихове додатне четири парничне тужбе против мене.

И ту много тога занимљивог може да се чује. На пример, да Дубравка Стојановић има лекарско уверење у коме пише да због мене лоше спава.

Или да је, као у Алану Форду, Никола Самарџић морао да, због мојих прогона, склони своју кћерку у један суперскупи француски интернат.

Да су моји инкриминисани текстови, и пре него што су објављени, изазвали срчане тегобе Радоша Љушића и да је Влада Станковић због мене пропушио.

Заиста, ниједну од ових бесмислица нисам измислио.

Тако пише у судским записницима.

Верујем да ови догађаји заслужују, у најмању руку, насловне стране Данаса и осталих српских медија.

Да подсетим, због „повреде части и угледа“, они од мене траже да им платим преко 4.000.000 динара.

Јавно сам, наиме, износио своје мишљење о њиховим тумачењима српске историје (назвао сам то „НАТО историјом“ и „хашком историјом“) и о њиховом поступању према колегама (указивао сам на њихово учешће у протеривању непослушних професора са Одељења за историју Филозофског факултета, као и у насиљу над студентима који под менторством тих колега пишу своје радове).

Веома добро знам где су границе законитости и зато пишем и говорим искључиво о идејама и делима.

Нигде нисам изнео ниједну оцену нечије личности, нити личну увреду. Зато су они такве изјаве – измислили.

И на таквим измишљотинама они су засновали својих осам, готово идентичних судских тужби.

Овде је, дакле, реч о најосновнијим начелима слободе мисли и говора.

Стојим иза сваке речи коју сам изговорио или написао.

Али тужиоци, изгледа, не разумеју да у процесима које су покренули чак није ни важно јесу ли моје речи истините, него имам ли право да у једном слободном друштву тако нешто изговорим и напишем.

Зар тужиоци не схватају у шта су се упустили?

По њиховом мишљењу, суд би требало да надгледа свако изношење мишљења о спорним академским и политичким питања?

Или, прецизније, да забрани критику само њихових политичких и стручних ставова?

Је ли следећи корак заплена новина и стручних часописа?

Немам, зато, баш никаквих сумњи у то да ћу добити ове судске процесе.

Повод за овај текст су, међутим, упорне материјалне грешке у чланцима Данаса посвећеним једном од поступака који се воде против мене.

У претходним текстовима показао сам да је износ који се од мене тражи дупло већи од наведеног, да нисам доцент него ванредни професор, да се оптужбе Дубравке Стојановић заснивају на „мојим“ измишљеним исказима, да је тврдња да сам се окренуо против тужилаца због њихове опозиционе делатности сукобљена са реалношћу, нарочито када се зна какве су Љушићеве и Самарџићеве политичке афилијације.

И после тога, међутим, у чланку објављеном 2. 12. 2020. понавља се вест из једног ранијег текста (објављеног 5. 11. 2020), да ми је судија, због недоласка на рочиште, припретио привођењем, при чему се то сада ставља у наслов: Ковић може бити преведен ако не дође у суд.

Такву меру судија није ни поменуо, нити изрекао.

О томе сведочи и записник са рочишта.

Новинарка ме је претворила у одметника, бегунца од закона, у пругастом оделу, са куглом и букагијама у наручју, само зато што сам, због спречености свог адвоката Душана Стојковића, молио за одлагање рочишта.

У извештају са коначно одржаног рочишта (Милош Ковић се од оптужби за увреде брани правом на слободу говора, 3. 12. 2020) новинарка тврди да је судија одбио моју поновљену молбу да не будем испитиван у одсуству адвоката. Напротив, он ју је усвојио, па сам дао само исказ у делу у коме није било предвиђено моје судско испитивање.

Новинарка потом, потпуно невероватно, обавештава јавност о детаљима здравственог стања мога адвоката.

Изостала је само његова крвна слика.

Она затим коректно наводи моје речи са рочишта, али изнова преноси измишљотине Дубравке Стојановић да сам за њу и њене пријатеље рекао да су „НАТО слуге“ и „опасна интересна група“ (још једном предлажем да нас Стојановићева све обавести о томе где и када сам то рекао, или написао).

Вероватно је врхунац збуњености достигнут питањем новинарке у каквој вези може да буде једна Дубравка Стојановић са Радошем Љушићем, бившим чланом СНС, и Владом Станковићем, византологом.

О томе би, заиста, нешто могла да јој каже сама Дубравка Стојановић.

На рочишту је, пре тога, дуже од сат слушала о Стојановићкином и Станковићевом заједничком прогону над колегиницом Миром Радојевић (Данас је 17. 4. 2020. пренео писмо подршке Мири Радојевић које је потписало 110 историчара).

Бар је о животу и прикљученијима Радоша Љушића могла да се распита, или да их истражи на интернету.

Голим оком је видљиво да су Стојановићка, Љушић и Станковић и процесно спојени. Заступа их чак иста адвокатска канцеларија.

И тужбе су им, како рекох, скоро идентичне. И то су чудне коинциденције?

Да ли тражим исувише ако молим редакцију Данас да са мало више објективности и пажње извештава о овим, очигледно, важним судским процесима?

Зар се овде не одлучује о праву свих нас, укључујући нарочито новинаре, на слободну, јавну реч?