МИЛОШ ДОЈЧИНОВИЋ: Војна неутралност Србије – пуноправан услов суверенитету

У спољнополитичким околностима које су континуирано почеле да производе Хладноратовску атмосферу, почевши од Украјинске кризе, преко увођења економских санкција Русији од стране Европске Уније и обратно, до војног учлањења Црне Горе у НАТО алијансу, све то зачињено хуманитарном катастрофом у Сирији, поставља се питање, да ли је Србија способна да се прилагоди глобалним дешавањима и из тога извуче користи за националне интересе?

Сједињене Америчке Државе су заинтересоване за Балкан у погледу његовог протектората под руководством Пентагона, отуда и симболична посета Хојт Јиа, који упркос свом занемарљивом службеном положају упућује недвосмислене поруке. Према његовим речима, потребно је да се Србија ,,дефинитивно“ определи између Истока и Запада, односно према жељама његових налогодаваца, да се дефинитивно одлучи за учлањење у савез НАТО алијансе.

Таква одлука не би била рационална, када се узме у обзир да Србија не спада у групу земаља коју карактерише отворена антируска политика, попут Хрватске или Црне Горе као најмлађег примера НАТО упоришта.

Притом се мора додати и Руски хуманитарни центар у Нишу и чекање на признање дипломатског статуса, што јасно упућује да Хојт Јиева упозорења јесу ,,сламка спаса“ за даље НАТО интеграције и покушај неутрализације Руског утицаја на Балкану.

Шта то говори Америчким дипломатама?

Све док највиши српски званичници посећују Москву ради пријатељских разговора о обостраним интересима, све док Русија буде користила право вета на међународне акте који нису од користи Србији, све док постоји војна сарадња и трансфер оружја између Србије и Руске Федерације, Вашингтон је у немогућности да силом-прилика наметне Србији споразум о придруживању највећем војном савезу од краја Другог светског рата.

Србија је још увек у могућности да балансира спољну политику између ,,Истока и Запада“, и да бира између онога што представља већу или мању корист по њене националне интересе.

Уосталом, у мултиполарном свету, где водеће светске силе лобирају за своје интересе у готово свим геостратешки слабијим државама, потпуно је неприхватљива идеја, да се Србија као мала земља ,,приклони“ јачем и на тај начин ,,сачува свој суверенитет“.

Прво, уколико би Србија закорачила у непотизам, и приступила војном савезу НАТО, фактички би признала независност Косова и Метохије. Одрекла би се свог територијалног интегритета и била би отворена ,,пандорина кутија“ око осетљивих питања, као што су питање Санџака, који се иначе добрим делом граничи са самопроглашеним Косовом и питање аутономије Војводине, на коју правно претендује Немачка.

Са друге стране, Србија би придуживањем било ком војном савезу, у овом случају НАТО-у изгубила национални и војни суверенитет и из тога би проистекле даље негативне правне последице.

Професионална војска Србије би се из облика државне институције преобратила у још један војни батаљон НАТО-а. Не би постојала било каква суверена војна одлука која би била донета из Београда, већ би се све одлуке о распореду војних трупа,набавци војне опреме и средстава, логистици и остале одлуке доносиле директно из Пентагона. Даље, НАТО базе по претходном обрасцу из Словеније, Хрватске, Црне Горе, самопроглашеног Косова и Албаније, би биле стациониране од Суботице на северу до Ниша и Врања на југу. Тиме би процес војне колонизације Србије био окончан.

Треће, учлањењем у споменуту Атлантистичку машинерију, довело би до трајног погоршања односа са Русијом, а то би кулминирало одлуком да се уведу санкције Русији, што би се Србији јасно ставило до знања да то мора и да учини. И задња и уједно најозбиљнија ствар, Србији би била трајно нарушена национална и територијална безбедност. Идући по чувеном принципу ,, Пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“. Овде се пре свега мисли на Блискоисточне државе са којима је војна алијанса већ дужи временски период у отвореном сукобу. Наравученије, повећао би се ризик од терористичких напада, уколико би дошло до мобилизације наших војника у Авганистан, Сирију или Либију.

Зато се поставља питање, да ли би Србија опстала по питању војне неутралности у затегнутим Руско-Америчким односима?

Кристалан пример тога јесте Аустрија, из чије би политике Србија требала извући поуке. Аустрија је чланица Партнерства за мир већ више од две деценије, али зато није пуноправна чланица НАТО-а. Међутим Аустрија је потписница Индивидуалног акционог плана сарадње, који јој омогућава да она прилагођава своју сарадњу са НАТО, односно својим државним интересима. И без обзира што однос између Аустрије и НАТО функционише по принципу уговора са узајамним обавезама, не постоје изгледи да ће у скоријој будућности постати чланица пакта. Посебно када се узме у обзир, да је у састав владе Аустрије, ушла ФПО Кристијана Штрахеа који је иначе био велики критичар преласка НАТО возила преко територије Аустријске државе.

Шта би онда било најрационалније решење за спољну политику Србије?

За Србију би била најповољнија војна сарадња и са Руском Федерацијом и са НАТО, и на тај начин би нашој земљи била обезбеђена војна неутралност. Војне вежбе са НАТО не значе уједно и њен протекторат над нашом војском, нити нам је у користи да попут лакомисленог дужника стајемо у корист својег повериоца.

У тренутној смо могућности, да према речима Хојт Јиа ,,седимо на две столице“. Међутим прецизније је рећи, да је Србија у позицији да ,,бира између две столице“ и како ствари стоје, ту позицију ће моћи да уживамо још дуго.

Све док Србија буде неговала јаке пријатељске односе са Москвом, моћи ћемо да то уложимо као приговор на спољне притиске Запада по питању војног присаједињења НАТО пакту.