Милош Дојчиновић : Вера и патриотизам победиће све замке и препреке

„Вера је моторни покретач наше свести“. „Човек без вере губи своје елементе људскости“.“Људскост без вере је окоштала грађевина без носећих стубова“. „Срце се напаја љубављу а душа вером“. Ове цитате исписала су налив пера најумнијих људи у историји. Јован Дучић је говорио да је „боље веровати у свашта, него не веровати ни у шта“. Лав Толстој је сматрао да је вера потребна да бисмо као људска бића разликовали добро од зла, ваљано од неваљанога. Целокупно садашње англосаксонско право управо почива на тој религијској премиси. Полазећи од човекове савести и самосвести, раздваја дозвољене радње од противправних. Инсистирајући о значају те радње, о самој вери у своје поступке. Вера нас је обликовала да живимо у цивилизацији, ма колико сама реч „цивилизација“ у данашњем времену имала пежоративни израз. Вера спаја људе у њиховој угрожености, када схвате да је спознаја „претња“ за оне којима је та реч слепа улица.

Страшни притисци у Црној Гори, нису се показали као немогућа препрека за наш народ да поново стане на ноге и одбрани себе. Литије су након тромесечне паузе поново кренуле и народ је изашао на улице да штити своја уставом загарантована права. Срби су кренули у устанак за очување свог идентитета. Вера се поново показала неуништивом и иманентном, а народ је показао да не одустаје у борби за своја традиционална добра. Јер тај народ зна ко је он заправо, зна одакле је, свестан је своје постојаности и историјске припадности, и то упркос неповољним друштвеним и политичким околностима и упркос путу до ослобођења који изгледа трновито и каљаво. Литије су поново кренуле у Бијелом Пољу, Беранама, Бару, Будви, Плевљима…

Људи су понели крстове и иконе из кућа, мајке су повеле своју децу на молебан, српске заставе и тробојке су почеле да се вијоре, српски народ је поново постао сложан и солидаран у својим тежњама и циљевима. Храм Светог Симеона Мироточивог је опет пун света и опрезног оптимизма. Око Ђурђевих Ступова се чују шумови непрегледних гласова. Осмогодишња девојчица Уна Рајовић је постала јунакиња литија у Црној Гори, ставши са својим родитељима и обесправљеним верницима у одбрани светиња испред Саборног храма Христовог васкрсења. Ехо народне воље је поново почео да далеко одјекује. Самосвест српског народа је пробудио у њему жељу за промене.

Српска Православна црква је за својих осам векова постојања претрпела многобројне правне, статусне и цивилне проблеме. Преживела је Османску империју и изборила се под окупацијом за сопствену аутокефалност. Доживела је и своје преображење из покрајинске у јединствену организацију. Успела је и почетком прошлог века да се уједини. Али сада је на удару надлежних органа државе која претендује да постане пуноправни члан Европске Уније а која покушава да јој противправно одузме имовину без правног основа стицања позивајући се на спорне законе. Српски народ у томе, сасвим разумљиво, види напад на сопствену веру и национални идентитет.

Док јавност у региону и свету немо посматра противзаконита хапшења српских владика, непоштовање основних верских и грађанских слобода, не чекајући тзв. Међународне посматраче да се тога сете, наш народ је самостално почео да се супротставља полицијској сили, не поштовању устава и безакоњу. Зар то није очигледни доказ да је вера узвишена сила која не познаје неприлике? И да је управо та верска црта у нашем народу пробудила жељу да се супростави неправди? „Понекад се у гласу народа чује грмљавина небеса“, говорио је мађарски правник Лајош Кошут. Та „грмљавина небеса“ јесте дискриминација коју тренутно преживљавају српски верници од стране Ђукановићеве власти. Ако ништа друго, истрајност Срба у њиховим протестима, довешће засигурно и до активирања међународних механизама јер им слободу вероисповести, гарантује Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода.

Када је човек препуштен самом себи, тада је његова вера на пробном испиту. Срби у Црној Гори су управо положили тај испит. Тренутно као најугроженији народ у Европи нису одустали од свог националног бића, нису поклекли пред изазовима, нису пристали на компромис и упркос томе што они поред себе тренутно немају апсолутно никога осим своје молитве, црквених антиквитета и неписане правде, наспрам себе имају сузавце и полицијску бруталности државног апарата који спроводи формалну неправду. Подгорички режим је свестан чињенице да се сусрео са побуном коју неће моћи лако да угуши и ућутка и да се стварање паралелних, алтернативних црквених структура није показало као дугорочно решење. Ненасилни устанак је постао баук за оне који су покушали да противуставно отму и умање црквену имовину.

Све је то непобитни доказ да је православље неизоставни део црногорског бића. Онај ко буде игнорисао ту чињеницу и правио се политички немушт у Црној Гори, самом ће себи постављати клипове под точкове. Јер свако негирање народне воље и то у земљи каква је Црна Гора, у којој је проценат Срба несумњиво велики, продубљује даље сукобе који воде све већој унутрашњој нестабилности земље. Литије су доказале да је православље пре свега истинско и праведно. Да је оно заиста воља народа, да је његов непролазни део, кључна детерминанта са којом се народ поистовећује. Да српски народ неће прихватити ниједну другу верску установу до своје матичне СПЦ. Једино се таква вера у једном народу може супротставити дискриминаторском закону о положају верских заједница, јер нема тог писаног закона који је успео да убије веру у једном човеку, а камоли у читавом народу. Зато је догађање српског народа у Црној Гори јако битан фактор са становишта наших националних интереса. То „догађаје народа“ може битно утицати и на српски народ у осталим земљама као неопходност јачања наше утихнуле самосвести. Вера у сваком припаднику нашег народа је та невидљива веза, која омогућава повезивање и самоорганизовање у националну групу. Очи свих Срба, како у матици, тако и изван ње, требају бити упрте у Србе у Црној Гори. Као класичан узор неопходне друштвене борбе и мобилности који они већ месецима на улицама демонстрирају и показују.

Ми од наших сународника требамо учити и требамо их подржати у њиховом остваривању права, и то политичким, правним и дипломатским средствима. Док се Српски народ у Црној Гори не треба ничега бојати и треба пре свега бити истрајан у властитој борби. Ако су се хришћани скривали по римским катакомбама не би ли проповедали своју веру, ако су исти ти хришћани успели да преживе прогоне Диоклецијана, и поред свега тога да Крсташким ратовима извојевају поновну контролу над Јерусалимом, дочекаће и Срби поновно ослобођење Српске православне цркве у Црној Гори. Егзистенцијална борба нашег народа ће то и донети.