Милорад Вукашиновић: Свет неизвесности и хаоса (2)

Wikimedia commons/Ludovic Péron/CC BY-SA 3.0

Игнацијо Рамоне, угледни теоретичар међународних односа, напоменули смо у првом делу овог огледа, проницљиво је анализирао изазове савременог света из угла геополитике, дисциплине која је дуго била јавно проскрибована, а коју је у свом раду Геополитика хаоса „поставио на ногеˮ (цитат преузет од проф. др Ратибора Грујићa).

Рамоне се у овом истраживању бавио егзистенцијалним темама попут: преображаја моћи, сукоба и претње нове врсте, неједнакости и дискриминације, али и последицама мондијализације привреде и револуције у области комуникација, постављајући реторичко питање о томе да ли свет клизи ка цивилизацији хаоса?

Као уредник престижног часописа Le Monde diplomatique, указивао је на проблеме као што су: еколошке катастрофе, систематично разарање природне средине, отопљење климе, смањење озонског омотача и појаву киселе кише, што доводи у питање будућност живота на нашој планети.

На ширем социјалном плану дешавају се, такође, корените промене досадашњих образаца живљења. Као типичан пример наводио је појаву мегаполиса на Југу планете (Мексико, Сао Паоло, Калкута, Лагос, Шангај), који као да најављују распад западног поимања градског друштва.

У исто време у мегаградовима Севера појављују се гета у којима становништво живи по посебним правилима понашања и због осећаја бесперспективности често прибегава насиљу. Шпански теоретичар критички је писао о злоупотреби науке и технике, те исказивао страховање да би у блиској будућности човек могао „да постане уносна сировинаˮ и жртва неумерених тежњи корпоративног капитала за стицањем профита.

Глобални неред

У постхладноратовским околностима међународне организације и институције проживљавају својеврсну кризу легитимитета. Пре свега, овде је реч о Уједињеним нацијама и све чешћим захтевима појединих држава за променама у Савету безбедности, чији начин одлучивања у постојећим околностима делује превазиђено.

Рамоне је писао и о кризи легитимитета Севорноатлантске војне алијансе која се од деведесетих година прошлог века налази у грозничавом трагању за новим глобалним непријатељем. Криза НАТО-а свакако је последица и губитка јасне представе на Западу о томе ко им је главни непријатељ, а који се под утицајем тамошњих војних структура у новом издању приказује као „чудовиште са хиљаду лицаˮ.

У мегаградовима Севера појављују се гета у којима становништво живи по посебним правилима понашања и због осећаја бесперспективности често прибегава насиљу

Према шпанском теоретичару, некада је то исламски интегризам, повремено је реч о етнички мотивисаном фанатизму, затим неконтролисаном ширењу нуклеарног оружја, потом путевима дроге, али и изненадним пандемијама, миграторним кретањима и сличним феноменима, чије решавање превазилази домете једне националне државе. Све ово намеће потребу за једним универзалним консензусом и минимумом прихваћених правних начела, које је све теже успоставити у условима сталног нагризања националних суверенитета.

У Рамонеовом поимању кризе посебно место заузимају анализе тзв. преображаја моћи који је подстакао не само убрзану промену друштвене структуре, већ и радикалну измену друштвене свести. Изгледа да се под утицајем једног таквог преображаја догодио „крај друштвених класаˮ и последично „крај класне политикеˮ, где се на попришту историје појављује једна нова већинска класа, која представља од 60 до 80 процената бирача, који желе да све остане исто и не захтевају никакве друштвене промене.

Све што они траже у измењеним друштвеним околностима јесте: више безбедности, мало среће, владу која им пуни џепове и банковне рачуне који не престају да расту. Оно што је кључна карактеристика ове кризе јесте „губитак неограниченог поверења у капитализам“, првенствено под теретом велике економске кризе која је започела 2008. године у САД, а која се касније прелила на остатак света и изазвала тектонске геополитичке промене.

Под окриљем мондијалистичке привреде настаје и особена идеологија која је заснована на два потпуно нова обрасца. Први нови образац огледа се у појави интернета, а други се испољава кроз глорификацију тржишта које постаје окосница новог светског поретка. Рамоне нарочито наглашава да се на тај начин успоставља нови догматизам и једноумље које својим тоталитаризмом угрожава демократију „као темељ западне цивилизацијеˮ.

Као посебно ризичан уредник часописа Le Monde diplomatique, истиче тренд дерегулације светских финансијских и других токова којима се фактички маргинализује улога државе. Тиме се целокупно светско друштво подвргава логици тржишта, укључујући и саму културу. У таквој измењеној парадигми стварни господари света нису више државници или војсковође, него ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација и мултимедијални центри (данас су то разне платформе и друштвене мреже).

После либерализма

Имануел Морис Валерштајн (1930–2019) био је један од најпознатијих америчких социолога и филозофа. Планетарну славу стекао је као оригиналан истраживач и коментатор најзначајнијих светско-историјских и политичких догађаја. У аналитички простор увео је појмове „светски системˮ и „светска економијаˮ, заступајући становиште да постоји само један свет „који је повезан сложеном мрежом односа економске разменеˮ.

Валерштајново полазиште о подели света на језгро, полупериферију и периферију је трајна карактеристика светског система

Његово дело После либерализма – које је првобитно објављено 1995. године – неспорно је једна од најпроницљивијих анализа светског економског и политичког система после завршетка Хладног рата. Реч је о избору есеја насталих између 1990. и 1993. године, који су по садржају потпуно одударали од ондашњег главног идеолошког тока у Америци, који је креирала знаменита књига Френсиса Фукујаме Крај историје и последњи човек.

Насупрот Фукујамином идеолошком оптимизму о планетарном тријумфу либерализма, Валерштајн је дешавања после пада Берлинског зида тумачио у другачијем идеолошком кључу, као колапс либерализма и ступање у еру после либерализма. Он је истицао да је 1989. година крај једне политичко-културне ере која је заправо отпочела не 1945. године него 1789. године – трујумфом идеја Француске револуције.

Валерштајново полазиште о подели света на језгро, полупериферију и периферију је трајна карактеристика светског система и као таква – уз мноштво доказа – руши својеврсне идеолошке митове о спрези између капитализма и модернизације. Наиме, према Валерштајну, између језгра и периферије постоји институционализована и стабилизована подела рада и то тако што језгро има висок степен технолошког развоја и производи сложене производе, док је улога периферије да језгро снабдева сировинама, пољопривредним производима и јефтином радном снагом. Уз то, цене производа и услуга периферије су веома ниске, а цене сложених технолошких производа језгра су релативно високе.

Амерички социолог је указивао и на постојање треће полупериферијске зоне, која у односу на језгро делује као периферија, а у односу на периферију као језгро. На крају 20. века такав статус имале су Источна Европа, Кина и Бразил, уз напомену да се од кризе 2008. године до данас ови односи драматично мењају. У троуглу језгро-периферија-полупериферија свакако би било занимљиво сагледавати и обележја актуелних догађаја, попут рата у Украјини, кризе у Венецуели, ситуације на Гренланду или у Ирану.

Делегитимизација

После окончања Хладног рата настала је масовна политичка свест која подстиче процес делегитимације владајућих структура. У таквим околностима, држава не може ефикасно да помаже приватни сектор и одржава државу благостања. Уз то, процес глобализације је изменио друштвену основу многих покрета – нарочито левичарске оријентације – чији је фокус не толико на класним, колико здравственим и еколошким темама.

Све то изазива напетости унутар светског система и појаву таквих механизама владања који се суштински ослањају на апарат безбедности. Прва жртва у таквим околностима је тзв. „лева рука државе” (израз француског социолога Пјера Бурдијеа) која симболички означава ускраћивање подршке и помоћи дефаворизованим друштвеним слојевима.

Валерштајн истиче да се у периоду 1968-1989. догодила таква промена основе друштвене стварности – која је последица развоја светске капиталистичке економије – те се, кроз непрестану тежњу да стално акумулира капитал, приближила свом теоријском идеалу, а то је потпуна промена свега. Ту промену можемо уочити у бројним новим друштвеним реалностима: степену механизације производње, уклањању просторних ограничења у размени роба и информација, дерурализацији света, скорој исцрпљености екосистема, високом степену монетаризације радног процеса и свеопштем конзумеризму.

Све ове околности доприносе вишеструким напетостима система и повећању осећаја несигурности, развоју разних облика криминала, перцепцијама о недостатку правде у судским системима и порасту бруталности полиције. Мада је реч о појавама које су постојале и раније – оно што је обележје ове епохе јесте да их већина људи види као нове или далеко распрострањеније него раније, па је главни резултат свега ширење светског хаоса.

Амерички филозоф своје анализе о свету будућности заснива на процени о наставку процеса делегитимације држава којима ће бити тешко да осигурају минимум унутрашње безбедности, али и да избегну конфликте на међудржавном нивоу. Валерштајн је предвиђао да наредних деценија на геокултурној сцени неће бити доминантног заједничког дискурса.

За светски систем највећи проблем у будућности биће питање решавања неједнакости, односно одсуство демократије. Он проницљиво опажа да је успон капитализма као система у којем је настала материјална производња изгледа уклонио свако оправдање неједнакости, било да се оно испољава у домену материјалног, политичког или друштвеног. Управо због тога свету је за излазак из садашњег хаоса неопходан један релативно егалитаран, демократски историјски систем.

За његово успостављање потребно је начинити неколико корака. Пре свега, потребно је одбацити евроцентричне претпоставке које су прожимале геокултуру у последња два века, а затим је неопходно концепт људских права подједнако примењивати на све, укључујући и многобројне мигранте који ће настањивати САД, Западну Европу и Јапан. Коначно, мора се успоставити дијалог на релацији Север–Југ, уз постојање свести да је одговорност државника богатог Севера у томе што је њихово богатство настало на вештом трансферу вишка вредности с Југа наше планете.

Реализација једног оваквог циља захтева преформулисање садашњих научних канона и интелектуалну борбу, која ће бити у средишту разумне друштвене и политичке активности у наредним деценијама.

КРАЈ.

ЛИТЕРАТУРА:

Валерштајн, Имануел. После либерализма. Београд: Службени гласник, 2005.

Бурдије, Пјер. Сигнална светла: прилози за отпор неолибералној инвазији. Београд: Завод за уџбенике, 2019.

Вукашиновић, Милорад. Глобална перестројка. Нови Сад: САЈНОС, 2022.