Милорад Вукашиновић: Прилози за Брозову „цивилизовану сахрану” (КРАЈ)

Почетком 1970-их година прошлог века Југославију је потресала дубока политичка и економска криза. Ова криза била је првенствено последица неуспешно спроведене „привредне реформе” и процеса дезинтеграције државе после одржаног Брионског пленума, али је у себи садржала и одјек општесветских кретања 1968. године. Демонстрације из 1968. године биле су догађај који је озбиљно довео у питање легитимитет режима и Брозову неограничену власт.

У фокусу побуњене универзитетске омладине били су слогани који су указивали на појаву „црвене буржоазије”, социјалних неједнакости у друштву, проблема незапослености, али и питања о сарадњи СФРЈ са Америком, која је истовремено водила сурови рат у Вијетнаму. Иако током протеста није довођен у питање Титов ауторитет, нема сумње да су поменуте критике биле адресиране на његово име и раскалашни, фараонски начин његове владавине.

Због тога су прве реакције режима биле веома нервозне, а употреба силе против студената у Београду још више је поткопала Брозову диктатуру и претила да се претвори у дешавања с несагледивим последицама. Отуда је Тито, јуна 1968. године, у једном конфузном обраћању јавности прихватио студентске захтеве и тако добио на времену да активира механизме очувања неограничене власти.
Кисинџер о Титу

Свестан кризе легитимитета на унутрашњем плану, Броз је овај проблем покушао да надомести својеврсном спољнополитичком офанзивом у оквиру Покрета Несврстаних. У том тренутку драгоцену помоћ су му пружили САД и Ватикан, између осталог, и организацијом сусрета на највишем новоу. Тако је СФРЈ у јесен 1970. године посетио амерички председник Ричард Никсон. Да је ова посета темељно припремана сведочи и један занимљив документ. Реч је о писму које је председнику САД упутио Хенри Кисинџер, а које садржи низ прецизних инструкција о томе на који начин би Никсон требало да разговара са Титом.

Из садржаја овог документа који је декласификован (сајт Фондације Ричард Никсон) уочљиво је да је Вашингтон већ тада разматрао могућу трагичну судбину СФРЈ после Титове смрти. Кисинџерове инструкције садржале су и дозу ироније према Покрету Несврстаних и улози Југославије у њему.

На неколико места ове инструкције Кисинџер напомиње: „У преовлађујућем југословенском животу и политици током 25 година он (Тито) је често тежио да својој земљи додели улогу сасвим несразмерну њеној величини, положају и могућностима”, или да је „у неким аспектима успео да себе учини узором за друге комунисте (мада мање него што је желео и мање но што се Москва бојала)”, као и да су „његов несврстани свет и његове конференције изгледа достигле нешто кохерентности и снаге”. Будући амерички државни секретар ипак није пропустио ни да нагласи „вајну несврстану улогу Југославије, као и да је то део луксуза који зависи од америчке моћи”. Кисинџер је као могућу осетљиву тему у разговорима поменуо Никсонову претходну посету Шестој флоти, иако „Тито зна која је њена важност за његову сопствену безбедност”.

Иначе, Никсонова посета Југославији окончана је у Загребу уз његов скандалозни усклик „живела Хрватска”, што се тумачило као директна подршка хрватском националистичком покрету. Овај непријатан детаљ током Никсоновог боравка је цензурисан у југословенским медијима, али је наговештавао постепену промену америчке политике према СФРЈ, која ће уследити после неколико година.

Већ у марту 1971. године Тито се сусрео с папом Павлом VI. За разлику од Никсонове посете, која је одражавала извесне америчке дилеме у вези с будућношћу Југославије, посета поглавару Католичке цркве била је део знатно озбиљнијих договора, који су кулминирали успоставом пуних дипломатских односа. Сусрет је био намењен хрватској јавности и очигледно у функцији стишавања еуфорије изазване Маспоком, чији су предводници били водећи комунисти Савка Дабчевић Кучар и Мика Трипало. Нема сумње да је реч о догађајима који су пресудно утицали на будућност СФРЈ у правцу њене тоталне дезинтеграције.
Црвени Хрвати

У првом делу овог текста указали смо да је успостављање пуних дипломатских односа са СФРЈ било део једне шире стратегије ватиканске дипломатије, чији су основни правци утврђени одлукама Другог ватиканског концила (1962-1965). Наиме, тада је усвојен низ декрета на чијим основама је заузет „мекши однос” према комунистичким режимима иза гвоздене завезе.

Када је реч о Брозу, ватиканска дипломатија је „куцала на отворена врата” – о чему сведочи низ догађаја – од којих је свакако најважнији била тајна предаја југословенске архиве о злочинима у НДХ. О овом незапамћеном скандалу у режији Броза, шеф југословенске обавештајне службе Александар Ранковић је случајно обавештен, и то од стране нашег амбасадора у Италији, који му је пренео ово сазнање мислећи да је реч о акцији која је усклађена уз сагласност наше обавештајне службе. То је, уједно, био и основни разлог за Ранковићеву смену, која је убрзо уследила на Брионском пленуму. Вреди указати да је ова обавештајна интрига била и део шире активности британске обавештајне службе, чији су агенти присуствовали овом догађају.

Почетком 1970-тих година идеје Маспока подстакле су и појачано деловање усташке емиграције у земљи и иностранству. Најпре је априла 1971. године у Шведској убијен амбасадор Владимир Роловић, а следеће године је велика терористичка групација убачена у СФРЈ где се у околини Бугојна сукобила с јединицама ЈНА, које су тада претрпеле знатне губитке. Тиме је задат озбиљан ударац нашим безбедносним структурама.

Националистичка хистерија се – под утицајем идеја Маспока – испољила и у Црној Гори, у којој је 1972. године срушена Његошева капела, а забележено је заједничко пропагандно деловање Ватикана и Брозових комуниста против митрополита Данила Дајковића, од којег се захтевало да прихвати овај варварски чин. Под утицајем идеја Маспока у Црној Гори, тада се обнављају усташке идеје о Црногорцима као „црвеним Хрватима” – засноване на идеолошко-историјским фантазмагоријама Савића Марковића Штедимлије – ратног злочинца и штићеника Мирослава Леополда Крлеже. Тиме је постепено стваран амбијент за усвајање Устава из 1974. године, којим је СФРЈ престала да постоји као држава, док је Србија сведена на територију без правног наслова.
Протокол о разбијању СФРЈ

Мада су здушно помагали одржавање Брозове диктатуре, тзв. западни савезници увелико су разрађивали и планове за тоталну деструкцију СФРЈ на штету српског народа. Тако су Америка, Немачка и Ватикан у фебруару 1976. године потписали Протокол у 11 тачака којим је било предвиђено разбијање Југославије. О овом документу Броз је одмах био лично обавештен, али тим поводом ништа није урадио. Наредне 1977. године – на једној од седница Трилатералне комисије, разговарало се о будућности СФРЈ – за коју је оцењено да је „потенцијално најексплозивнија тачка у Европи”, око које нема трајне сагласности између Истока и Запада. После ове седнице Волтер Мондејл, високи чиновник Трилатерале и амерички потпредседник, у Београду се сусрео с Титом, али садржај разговора који је обављен „у четири ока” остао је непознат.

После избора папе Јована Павла II, октобра 1978. године, спољнополитичка позиција СФРЈ се додатно погоршала – што је било у складу са радикалном променом хладноратовске парадигме Запада и измењеном источном политиком Ватикана – у чијем је средишту било рушење комунизма. У духу нове осовине Вашингтон-Ватикан био је и говор Збигњева Бжежинског о Југославији, уочи Светског конгреса социолога у Упсали (август 1978. године). Излагање Бжежинског у потпуности је одисало реторичким питањем: Шта ће бити с Југославијом када Тито умре? Реч је о теми која је веома оптерећивала Американце који су страховали да би Југославија, после Брозове смрти, могла постати члан Источног блока.

Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне, прим. аутора), с данашње дистанце веома су занимљиве препоруке у вези с америчким деловањем у СФРЈ, а које се и сада чине веома актуелним. Тако из овог излагања сазнајемо за америчку подршку „праксисовцима”, као и за тактику истовременог помагања оним снагама у врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса), али и за подршку националним сепаратистима који су „природни непријатељи идеологије комунизма”. Ту су и препоруке о задуживању СФРЈ – које су у америчком дугорочном интересу – затим идеје о ширењу потрошачког менталитета као најбоље противтеже сваком комунистичком егалитаризму, потом концепција медијско-културолошке инфилтрације као вида наметања западног система вредности и, што је веома наглашено, ослањања Америке на имућније делове друштва – припаднике тзв. либералне интелигенције и оне који се залажу за неограничене медијске и уметничке слободе.

Са становишта геополитике, посебно је важна директива о разбијању Покрета Несврстаних, чији је СФРЈ била оснивач – и то преко деловања латиноамеричких држава – односно америчких савезника у том покрету. Изгледа да није случајно то што се последњи Брозов јавни наступ десио на конференцији Несврстаних у Хавани септембра 1979. године, када је спречио Кастрову идеју о ближем повезивању овог покрета са Совјетима. Наредне 1980. године Броз је преминуо, а већ 1981. године шиптарски сепаратисти су организовали демонстрације под паролом „Косово – република”. Тиме је отпочео процес разбијања СФРЈ, који је кулминирао десетак година после Брозове смрти. Већ сама та чињеница отвара питање историјске одговорности Јосипа Броза Тита.
Цивилизована сахрана

Подсетио бих читаоце Новог стандарда да су овај и прошломесечни текст засновани на неумољивим чињеницама које сам настојао да сложим у скраћено излагање о једном од најконтроверзнијих периода наше историје. Сада када су више него очигледне погубне последице Брозове владавине, поставља се суштинско питање шта – као народ и држава – морамо да урадимо? Јер дугачак је списак Брозових тешких злочина према Србима.

Без намере да на било који начин доводим у питање антифашистичку природу партизанског покрета, ваља се подсетити на својевремену реченицу Добрице Ћосића о поразима тог покрета у миру. То неминовно отвара поглавље о Брозовој историјској одговорности, уз напомену да су његове одређене активности – попут предаје државне архиве о злочинима у време НДХ средином 1960-их година Ватикану и усвајања Устава 1974. – представљали класичан акт велеиздаје државе. Нема никакве сумње да је усвајање највишег правног акта ондашње државе био чин који је брижљиво и перфидно припреман.

Цео поступак усвајања Устава био је формално препуштен савезној комисији с Мијалком Тодоровићем на челу. Суштински рад на овом акту био је недело тзв. Кардељеве радне групе која је деловала са изразито антидржавних позиција. Борисав Јовић је у књизи Како су Срби изгубили век. Трагична судбина Срба у заједничкој држави (2016) објавио и садржај тајно снимљеног разговора Тита и Стева Крајачића, чији су обавештајни педигре и подршка хрватском национализму били познати и његовим савременицима. У најкраћем, до сусрета је дошло уочи усвајања Устава из 1974. године.

Основна Титова намера била је да се после његове смрти Хрватској омогући државна самосталност, а том приликом и присвајање територија с већинским српским живљем. Поред тога – Тито је наложио Кардељу да се универзално право народа на самоопредељење уставноправном алхемијом трансформише у право република на самоопредељење – што ће, како је истакнуто, подржати и новостворене нације: Муслимани, Македонци и Албанци.

Према Титовом плану, Србију треба лишити Војводине и Косова и Метохије и свести на територију коју је имала пре Првог светског рата. На Крајачићево питање како ће на све то реаговати Срби, Броз је одговорио да ће „они (Срби) прихватити све оно што је добро за Југославију”. И тако је заиста и било. Мијалко Тодоровић је позвао посланике Савезне скупштине да прихвате Устав, уз образложење за које је касније рекао да га чак није ни писао. На његову – али и срамоту свих тадашњих српских комуниста – који су пристали на улогу бедних статиста у једној великој шаховској игри.

Завршетком Хладног рата бивша СФРЈ постала је непотребна земља. Победом Запада у том рату нарушена је равнотежа снага, па се приступило демонтажи југословенске државе. У процесима разбијања Југославије – САД, Немачка и Ватикан су исказали највиши степен непријатељства према српском народу – што је кулминирало злочиначким бомбардовањем Републике Српске 1995. године и СР Југославије 1999. године.

У извесним сегментима однос делова западног друштвеног и политичког естаблишмента према дешавањима у бившој СФРЈ попримао је елементе психопатологије. Немачки професор Рудолф Хензел је НАТО агресију на СР Југославију 1999. године квалификовао као злочин геноцида, за који, нажалост, до данас нико још није одговарао. Међутим, оно у шта не сме да буде сумње јесте чињеница да су деструкција Југославије и рат против српског народа дуго планирани – као и да је Брозов режим био део тог пројекта – због којег и данас пате наши сународници.

Да се разумемо. Овде није реч ни о каквој тежњи да се ревидира једна трагична историја, већ се ради о нашем својеврсном моралном дугу према жртвама Брозовог режима – чије се гробно место, још увек, и незаслужено налази на ексклузивној локацији у главном граду Србије. Уместо критичког преиспитивања овог дела прошлости, нашим политичким и друштвеним елитама изгледа је много лакше да говоре о другим популарнијим темама.

Познати француски мислилац Бурдије проницљиво је опазио да је у ери глобализације опстала само једна моћ политичара – а то је она моћ у домену симболичког. Отуда би измештање Брозовог гробног места на неку примеренију локацију представљао важан симболички чин нашег унутрашњег националног и духовног сазревања. Шпанци су сличан подухват измештања Франковог гроба из „Долине палих” назвали цивилизованом сахраном.

Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

ЛИТЕРАТУРА:

Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, ИГАМ, Београд 2008;
Пјер – Мари Галоа, Порука српском народу, Београдски форум за свет равноправних, Београд 2009;
Дарко Худелист, Говор Збигњева Бжежинског из 1978, Глобус, 3. I 2014;
Борисав Јовић, Како су Срби изгубили 20. век, Службени гласник, Београд 2016.