Милорад Вукашиновић: Освета нациста (2)
Почетком 1980-их година прошлог века догодиле су се тектонске политичке промене у чијем се средишту нашла осовина Вашингтон – Ватикан. После избора Јована Павла II за новог поглавара, Римокатоличка црква је напустила дотадашњу политику еквидистанце у односу на оба супростављена блока и тако постала ударна песница атлантистичке геополитике чији је основни циљ било тотално разарање комунизма и Источног блока.
У оквиру заједнички осмишљене „Нове источне политике“ донета је одлука о разарању европског правног и политичког поретка који је успостављен на темељима оба светска рата, што је подразумевало ревизију Јалте и Версаја. Као допринос у остварењу ових циљева треба тумачити „нови Тројни пакт“ који су фебруара 1976. године у најстрожој тајности потписали САД, Немачка и Ватикан, а којим је предвиђено разарање Југославије на штету српског народа. Познати француски генерал Галоа је о томе јавно говорио, сведочећи да је немачка стратегија разбијања СФРЈ била мотивисана осветом према Србима, првенствено због њихове улоге у оба светска рата.
Наиме, немачки стратешки циљ још од краја 19. века било је стварање велике политичко-економске осовине Северно море – Персијски залив који је конкретизован изградњом железничке пруге Берлин – Багдад, а чија је јасна сврха излазак на топла мора. Овим немачким плановима противиле су се друге велике силе, пре свега Енглеска, Француска и, у извесној мери, царска Русија, па је, по мишљењу Галоа, то и био узрок Великог рата (1914-1918) и голготе коју је том приликом прошла малена Србија. Други светски рат је такође био мотивисан истим стратешким интересима који су се испољили у суровoј агресији на Југославију и немачкој политици фрагментaције српског историјског и етничког простора. Та политика главни је узрок стварања Независне Државе Хрватске у којој је српски народ доживео стравичан геноцид. Као што се зна, духовни покровитељ геноцида (1941-1945) била је Римокатоличка црква, чије мотиве за распад Југославије није потребно посебно образлагати. Међутим, оно што је са историјског и моралног смисла спорно јесте улога Америке у овим процесима.
Нова Европа
У својим капиталним истраживањима „постхеројског рата против Југославије“ (1991-1999) наша угледна професорка међународног права Смиља Аврамов указивала је на један реверзибилан историјски процес који има своје дубоке корене у размишљањима западне политичке елите, која су нарочито дошла до изражаја у Америци за време мандата председника Роналда Регана. Реч је о коренитој измени хладноратовске парадигме где је уместо дотадашње „стратегије обуздавања Совјетског Савеза“ почео да се примењује модел „прикривених акција“, ослоњен на деловање обавештајних служби у позадини Гвоздене завесе. У том погледу, структуре Римокатоличке цркве су биле идеалан медијум за остварење ових циљева.
Односи између Америке и Ватикана уздигнути су на највиши дипломатски ниво априла 1983. године, чиме је oкончана готово две стотине година дуга традиција прекинутих дипломатских односа између две државе. Томе су свакако лично допринели председник Реган и папа Војтила. Осим заједничких стратешких интереса, двојицу лидера зближила је и још једна важна чињеница, а то је да су обојица пуким случајем преживела атентате 1981. године. У то време била је веома распрострањена верзија о томе да је иза оба неуспела атентата стајала совјетска обавештајна служба. Мада ова чињеница никада није потврђена, по свему судећи код обе личности створен је утисак да им је поверена одређена „божанска мисија“ коју морају да испуне. Истине ради, треба нагласити да председник Реган, мада по пореклу ирски католик, није био практикујући верник, али је, независно од ове чињенице, атмосферу зближавања с папом Војтилом креирао моћни католички лоби који је био распоређен у најутицајнијим америчким институцијама, укључујући и обавештајни апарат. За разлику од председника Регана, чији је приступ на почетку био опрезан, папа Војтила је од почетка међусобних контаката захтевао разарање јалтског и версајског поретка у Европи, а на простору СФРЈ безусловно отцепљење Словеније и Хрватске. У исто време, једна утицајна струја унутар америчког СИО разматрала је могућност суђења комунистичким лидерима на једном суду који би био установљен по угледу на Нирнберг, али је појава Горбачова зауставила ова настојања.
Осамдесетих година 20. века дошло до једне врсте поновног интересовања за концепцију Средње Европе, првенствено у комунистичким државама попут Пољске, Чешке и Мађарске, али и на простору некадашње СФРЈ, посебно у Словенији и Хрватској. Реч је особеном одјеку „либерализације свести“ друштвених и интелектуалних елита која се на различит начин испољавала у свакој од поменутих држава. Углавном, радило се о сусретима интелектуалаца с подручја Средње Европе на којима су расправљало о положају дисидената, људским правима, могућностима успоставе вишестраначког система и другим сродним темама. Разуме се да су, посебно у другој половини осамдесетих година, ове тенденције биле подстакнуте и сличним процесима либерализације у самом СССР-у.
Занимљиво је да је први сусрет који је окупио учеснике с обе стране Гвоздене завесе одржан 1983. године у италијанском Дуину. Једна од истакнутијих личности која је присуствовала овом догађају био је Ежен Јонеско, који је као француски писац нагласио своју менталну и културну припадност Средњој Европи (Мителевропи). На сличан начин, осамдесетих година, своје циљеве образлагали су и словеначки интелектуалци који су унапред одбацивали сваку помисао о демократизацији СФРЈ стављајући у први план идеју „самосталности Словеније“ под изговором њене припадности средњоевропском културно-цивилизацијском кругу.
Угледна француска историчарка Катрин Орел с правом извлачи закључак о хладноратовском пореклу „препорода идеје Средње Европе“ као механизма који је не само противречио совјетским интересима него и послужио за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа“. Чини се посебном занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, Словенаца и Хрвата, створило једно „осећање супериорности“ у односу на Русију (Србију) и самим тим претпоставке за приближавање ових народа Западу. Ова врста расположења данас је, у односу на Русе и руску културу, посебно изражена у Украјини и делимично Белорусији, где манифестације антируског расположења попримају и психопатолошка обележја кроз отворено величање нацизма. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам Источне Европе, него и појам Истока, који се углавном идентификује с Русијом као наводним симболом хроничне неслободе и тоталитаризма (прим. аутора).
Украјински граничник
За време Хладног рата (1949-1989), атлантска стратегија „санитарног кордона“ привремено је стављена у страну, али је одмах после пада Берлинског зида поново актуелизована у оквиру промишљања о „новом европском идентитету“. Стратеге атлантизма посебно је бринула појава уједињене Немачке и „потенцијалне Мителевропе“ која би закономерно обухватила и подручје од Балтика до Јадрана (некадашња Источна Европа), а које је због тога одмах стављено под војну контролу „силе с друге стране Атлантика“. На тај начин, настала је подела на „Стару и Нову Европу“ или једна врста „нове гвоздене завесе“ чији је стратегијски циљ да трајно спречи „геополитичку еманципацију Европе“, односно савез Русије и Европе на другачијим, пре свега геоекономским основама (тзв. геополитика гаса). Већ раније сам у неколико наврата истицао идеју о постхладноратовској подели Европе „на римски и византијски део“ коју је у том тренутку здушно подржавао и папа Јован Павле II у оквиру своје „политике“, нескривено прозелитског карактера у односу на канонско православље.
У свом најзначајнијем огледу Велика шаховска табла. Примат Америке и њени геостратешки императиви (1997), Бжежински је изложио своје темељне ставове о постхладноратовском премоделирању светског поретка. У овој познатој студији он је на особен начин реинтерпретирао основне Мекиндерове тезе из Географске осовине историје (1904), а које се односе на контролу Хартленда (Срца света) и улогу поморских сила, пре свега Америке, у реализацији једног таквог геополитичког пројекта. Највећу пажњу стручне јавности привукли су ставови које је у Великој шаховској табли изложио о будућности Русије и њеном положају у „новом светском поретку“.
Када је писао о Русији из њега је избијао пре свега фанатични пољски националиста и ватрени римокатолик (познато је колико је био близак с папом Војтилом). Бжежински је у Шаховској табли предлагао низ мера чији је циљ слабљење утицаја Русије на евроазијском простору. Једна од њих је претварање Русије у лабаву конфедерацију три региона: Европске Русије, Сибирске Републике и Далекоисточне Републике, јер би тако „децентрализована Русија била мање способна за империјалну мобилизацију“. На тај начин би сваки од три замишљена региона лакше остваривао економску сарадњу са Европом, новим државама Централне Азије и Оријентом, уз оцену да би тако била превазиђена „тешка рука московске бирократије“ која је до тада, наводно, „спутавала локалне креативне снаге“.
Подршка „независности Украјине“ за њега је била од фундаменталне важности за остварење америчких интереса, јер се на овом питању одлучује да ли ће Русија бити империја или не. У остварењу једног таквог „светог циља“ партнери, попут украјинских неонациста, су добродошли. Тако западноукрајински писац Јуриј Андрухович отворено признаје „да је деведесетих година била потребна одређена количина хабзбуршке митологије како бисмо пронашли алтернативни модел развоја украјинске културе“ који је, разуме се, сасвим различит од већински „русофоне Украјине“ која се простире у средишњем и источном делу ове државе. Мада је реч о старом историјском феномену покушаја унијаћења православног живља, рат који се после окончања Хладног рата до данас одвија против руског православља садржи сва обележја доктрине „религиозног интервенционизма“, чији је коначни циљ насилна промена традиционалног канонског црквеног поретка, првенствено на подручју Украјине. У свему томе изразито негативну улогу одиграла је Цариградска патријаршија која је издала некакав томос о аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине, укидајући одлуку из 1686. године којом је Кијевска митрополија предата на управљање Московској патријаршији. На тај начин, Украјина је постала поприште непомирљивог „судара цивилизација“ који се тренутно одвија пред нашим очима.
Управо због постојања оваквих планова, за Русију је проблем политичке будућности Украјине од егзистенцијалне важности, а контрола над обалама Азовског мора и Црног мора наметнула се као примарни циљ „специјалне војне операције“. Разуме се да протеком времена слабе шансе за мирно решавање „украјинске кризе“ која је првенствено последица агресивне политике ширења НАТО-а на Исток, а чија је прва жртва Европа која у садашњим околностима плаћа највећу цену антируске политике својих поданичких структура. Реч је о новој врсти тоталитарне наднационалне заједнице „која систематски, коришћењем средстава масовне (дез)информације, и одређеним средствима принуде, понижава сопствене грађане и поготово грађане арбитрарно оглашених непријатељских држава“. Нема дилеме да се ради о покушају „освете нациста“ чији су припадници данас окупљени у редовима једне невидљивим нитима повезане „црне интернационале“.
(КРАЈ)
Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори“ (2003), „Тренутак истине“ (2006), „У тамном срцу епохе“ (2010), „Рат за душе људи“ (2011) и „Мислити просторно“ (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
________________________________________________________________________________________________
ЛИТЕРАТУРА:
Владимир Илић, Прометеја: медијска „нацификација“ српског народа, Конрас, Крагујевац 2020;
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021;
Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Reuters/Gleb Garanich
